петак, 30. децембар 2011.

Негде, иза патуљасте дуге

Опереш косу јер ни птице више не свраћају да посете локне и питају за склониште. Погледаш новотарије по соби. Иде зима-капут главу чува. Ах, у дечијој радњи пронађеш модел, шаренило и број, и ако више ниси дете. Само чезнеш за њим у себи.
Онда ти лепо. Окачен стоји налик лутки и чека да се прошета, да добије потпуну улогу када га обуче власник. Кад се коврџе проспу по розе нинитима крагне, шаре заиграју са трепавицама које се изнова радују новим трептајима. Помислиш да ће ти бити топло, да си обезбеђен за зиму. Топлина не станује у капуту. Топлина се чува испод њега. С тим уверењем живиш јер знаш и верујеш, једноставно верујеш.
У чаролији дана сетиш се и биоскопа и дечака крај себе који је такође купио капут. Не, никако у дечијој радњи. Довољно што је патуљак тамо нашао, њен див је другог кроја.
Патуљасто је маштала дан који је живела и патуљасто га одживела.
Куповали су капуте. Ишли у биоскоп. Радовали се истински, смејали нестваро. Она је после опрала косу због локни које су увеле, а њен псић се ушушкао крај ње чекајући да крену пут дуге. У том путу нису престали да сањају и желе, јер су од увек знали док год се верује и воли све је могуће остварити. С том жељом изнова крећу пут дуге и изнова се буде обасјани звездама које са сваким испуњеним сном дотакну.

8. новембар 2011.
Смедерево

ВЕШТИНА ПОСТОЈАЊА


Волела бих да имам собу. Са огромним прозорима и шареном завесом. Да дневна светлост милује књиге и хартије са којим се дружим. Да зидови у тој соби буду прекривени полицама од пода до плафона и да на тим полицама живе књиге. Све моје књиге. Која имам и које ћу имати. Волела бих још да у тој соби буде смештен кревет за двоје са много јастучића и играчака, шареном простирком и шареним загрљајима. Писаћи сто са столицом и лампом, једна корпа са псом крај ногу да знам да чува мене и мој свемир у тој соби. Дуго имам ту жељу. Дуго сањам тај сан. У жељи и сну много пута сам покушала да импровизујем стварност. Није дуго трајало или није баш било успешно. Увек је нешто од наведеног недостајало. Прозор, пас, кревет, соба. Остајало је чекање и нада. Биће, ево, само што није. Луташ тако годинама и не жалиш се. Нада не умире. Ништа ти није тешко. Нико ти није крив. Док се не пробудиш једног јутра са истим сном на трепавицама и помислиш колико је тричава судбина и околности. Закорачиш, још једном, сигурно. Очистиш се од патетике и схватиш да ни судбина ни околности не могу да ти наруше оно што живи у теби. Сан, жеља. Уредно сложене књиге. Пас. Много светлости. Неминован осмех. Неиспуштена сабља. Лудачка снага за борбом. Кад се запиташ откуд ти све то докучиш да је паметно не постављати питања на које немаш одговор. Као што нема на снове и на судбину већ сањаш шта хоћеш и живиш како хоћеш. Не како судбина или вечни сни налажу. Живиш и постојиш са свим тобоганима и љуљашкама и свим непосећеним собама, видицима, непомилованим њушкама, непрочитаним књигама. Не буниш се. Не љутиш се. Радујеш се и славиш живот, свет, неки (чији год и какав год) кров над главом. Све због нежности псеће, због свих пружених шапа и спавања на длану као јастуку. Због свих додирнутих звезда и прочитаних књига, одслушаних предавања, откривених ликова неоткривених у себи. Због светла које си пустио у себе и нови дан без обзира на то имаш ли собу и огроман прозор са шареним завесама или не. Вештина постојања.   

четвртак, 15. децембар 2011.

Priča i Bestidnica

Ogromna zvezda je bestidno gledala u sobu, sklanjala zavesu, pokušavala da otera neodsanjane snove, zavirivala u jastuk, tražila tajnu plavetnila jednih ociju koje su je otkrile u bestididnosti. Malena zvezda se divila velikoj. Pokusavala da joj se približi, da je dodirne, upita šta je to veličina i sjaj. Bestidnica obuzeta gledanjem tuđih prozora pokuša u svom besmislu da razori majušnii tračak. Sjaj iskre malene zvezde je sprži i osta na nebu kao nezgrapna uspomena nekadašnje bestidnice. Majušni tračak nade dugo je patio u svojoj sudbinskoj pobedi dok ne shvati da nebo prima i prihvata sve koji sasvim sami sebi i njemu pripadaju. Ne možes biti veći od neba ako si zvezda, ni sjajniji od zvezde ako si nebo. Plavetnilo spusti kapke, razgrnu sjaj i poče da sanja... zvezde, nebo, poštovanje, odstojanje, sjaj, plavetnilo odmerenosti... i polete u snu da se rukuje sa sobom. Majušni tračak otkri svoju senku i sponu neba i zemlje. Tada nasta priča!


    5.oktobar 2010.
    Beograd

среда, 14. децембар 2011.

Uspomena na vijacine dane ili poziv u visine

Kada sam prvi put uspela da uskocim u vijacine vijuge i skokove, postale smo neverovatna drugarice...Ne znam kako sam se setila da hocu da kupim vijacu. Danas sam posle mozda, cak 15 i vise godina kupila vijacu. U ponudi su bile sasvim nove, ni nalik onim platnenim sa plavo, zuto belim koncem i drvenim u plavo obojeno drskama. Setila sam se prvih skokova i pobedjenih strahova... Skacem li skacem! Samo ovi skokovi i preskakanje ne cine da budem nekadasnja devojcica... ipak ne odustajem od rekorda, iznova brojeci sve duze...sve dalje, sve istrajnije...bar se nadam... Ko hoce moze da se pridruzi pa da napravimo turnir ili bar da nas ima troje da dvoje mogu da okrecu a jedan da skace :) Nadam se da se bar jos neko iz nase generacije seca tih skakutanja i onog zmirkanja kad se sapletemo, a krivo nam je Sunce, pertle ili prosto nasa trapavost... Ja cu da skacem, u ime  onih i nekih buducih dana, a vi kako hocete :) Mozda se u nekom zraku ili saplitanju i sretnemo ponovo kao prvo odeljenje generacije "84. osnovne skole Jovan Jovanovic Zmaj u Smederevu... P.S. Nekad, ali samo nekad, uplasim se da nekog necu prepoznati...treba da se okupimo, bez razloga u inat prolaznosti...

понедељак, 12. децембар 2011.

Писмо Пријатељу


Одустани од лажног уверења
Већ кад је лажно и није вредно да му верујеш.
У том уверењу избриши и мене,
Не као биће већ као лаж.


Престани да тражиш
путељке и стазе за мраве
И дознај, помисли бар на трен
Да и ја имам право
Да трагам
И у том трагању се изгубим,
И ја имам право
Да лутам
И отанем у лавиринту
Закаснивши на циљ.
Лако је, веома лако
Причати о трци
Када си обичан пешак.
Још је лакше
Бројати туђе уздахе
Када не знаш шта они значе.
Одустани! Хајде!
Мој мех је уморан
Од силних ветрова
Које сам дозивала
Чаробним причама
И сваки напор да се покрене
Означио је један нов
Кардиограм моје стварности.
Не знам умем ли
Још увек да будем феникс?!
Знам , једноставно,
Чак и просто
Не умем да заборављам.
Зато одустани од покушаја
Да покварено тесто спасеш.
И ако није покварено
Никада више неће бити за крофне.
Нема квасца,
Ако га је било
Некако је нестао.
Убедићу себе да је морало тако,
Да нису сви путеви пред нама
Да би смо срели неког.
Поверуј да сам то била ја
И помисли бар на трен
Да и ја имам право да лутам
И у том лутању се изгубим.
Лако је говорити о трци
Кад си обичан пешак,
Још лакше кад умеш да возиш.


Посућу по коју реч
На тврде производе узалудног надања.
Убедићу себе да је морало тако.
Нећу се освртати,
Не желим.
Трчаћу кроз лавиринт
Макар никад не дошла до циља,
А ти,
Ако смо икад били пријатељи
Схвати шта значи
Имати право,
Шта је слобода,
А шта лутање...




Ивана Стојић
19. април 2010.
Београд

субота, 10. децембар 2011.

Клакер, трагични јунак или идиот­?


(приказ и доживљај романа ГОДИНА ПРОЂЕ, ДАН НИКАД, Жарка Лаушевића)


            Никад нисам била у затвору, ни као затвореник ни као посета. Имала сам жељу да посетим неке драге људе, искрено више због искуства, него посете, али није дошло до реализације.
            Никад нисам била ни клакер* не бих умела да се лажно смејем или аплаудирам, оба дела изводим искључиво из поштовања и задовољства.
            Понекад бих помислила као свако од нас у обузимању саможивости, да сам трагични јунак**. С обзиром да живот нисам доживљавала ни живела као трагедију брзо бих схватила сопствено лоше поређење.
            Идиот***, па мислим да је свако себе бар једном тако видео, доживео, ако није онда му се треба приписати погрднија реч, или су нас други тим именом означили, али бити идиот у правом смислу те речи, верујем да мало ко зна тачну дефиницију појма идиот.
Не желим да будем енциклопедија. Превише смо ништавни да би смо се поредили са било којом књигом, посебно не енциклопедијског значаја.
Стављам себе у први план као пример шта нисам, а желим да пишем о томе. Од куд ми то право? Отуд шо желим да пишем о књизи коју сам прочитала. Да би смо о нечему говорили, писали, мислили потребна је одређена упознавање, спознаја, интересовање.
Немам намеру никог да браним нити нападам, па они који то траже могу одмах да престану са читањем. Таквима је и оволико било напорно да прочитају.
Страшно је када неко живи заробљен у својој судбини колико год мислили да знамо шта је слобода, али нешто још страшније је када се нађу особе ( никако се не могу означити као људи) који ни не мисле о слободи, а дају себи за право да се поистовећују или болују с нечијом заробљеном душом.
Китити се туђим перјем је изрека за коју већина зна шта значи.
Дубоко иритира чињеница да су књигом Година прође, дан никад, Жарка Лаушевића, многи хтели да се оките. Лажни пријатељи, предговори, поговори, пропагандни коментари и наметања, до најзад неупућених који који нису прочитали књигу, који не знају, а тешко да ће икад и сазнати, шта значи бранити брата, себе, голи живот, али ипак нешто знају. Знају да осуде: '' Крив је!''. ''Убица је, али је добар фрајер!''. ''Никако се не може оправдати насиље, тако да нема оправдања зато што је глумац... ''
Оваквих тема, прича, правдања, неупућености нема у књизи Година прође дан никад. Писац оце књигене види себе као ''фрајера''. Откривамо да је то личност која за себе сматра да има сурлу, и да диоптрија од -6 никако не види себе у огледалу као срцеломника, већ сличније да своју појаву посматра као клакерску, наспрам неког другог ко је на сцени, а опет истим се именом зове, још чешће откривамо трагичност у том лику и кривицу коју не одбацује, али је свесно тешко подноси, и у том подношењу долази се до идиотизма који се јавља као бег од свега, оправдање, олакшање, али само привидно.
Фотографија која затворенику и главном јунаку ове књиге прави друштво јесте лик Достојевског. Са њим разговара, дели смрад, чорбу, он види руже које затвореник доноси дајући им примамљиве женске особине, с њим дели тражење утехе у лепоти цвећа. Фотографија на којој је Достојевски је за Жарка жива. Достојевски такође мења расположења, прекршта ноге, добија ваши. До последње баналности деле ћелију и све што се у њој догађа, чак и сексуалне нагоне у којима не остају доследни при обећању да се више неће тиме на тај начин, ту, бавити.
У тој спони, у ништавилу које осећа око себе, а више у себи, Жарко Лаушевић несвесно себе идентификује као идиота. Налик Достојевсковом покушају да у свом делу Идиот представи и досегне стварање књижевног лика који би био идеалан пример доброг човека, Жарко Лаушевић у спони са друга два појма трагични јунак и клакер, тка своју затворску мрежу оцртавајући своју судбину уметника, затвореника, оца, сина, убице...као такав и даље је становник земље, али га нико не својата, већ га сви шаљу даље...
Трагичност уметника у овој књизи није његова затворска казна-већ чињеница да се та кобна ноћ деси опет, опет би исто поступио. Величина затворског простора и одузете слободе доноси једном бићу чињеницу, спознају и истину своје трагичности, не само у злочину који је починио већ у целокупном бивствовању.  Храбра, само наизглед равнодушна сцена описана као догађај са црквеним лицима открива ту вечну, трагичну улогу Жарка Лаушевића. Не само тај догађај, сва сећања која пред затворским зидовима искрсавају као филм, откривају жиг, печат, напор који је писац ове књиге носио и пре казне.
Није то одлука, ни избор, то је живот-бити уметник! Као што је начин тог живота бити поштен, доследан, веран. Није то ничији виц или провокација која се после пет минута заборави. Рећи неком да није то што јесте, реметити нечији сан, таленат, муке и јаде претрпљене ради истрајности, јер би у супротном уследила смрт. Уметник без уметности је биће без слободе и ваздуха. Од куд неком ништавилу право да прича о пуноћи? Од куд кривима смелост да суде о правди? Отровани мржњом да презиру љубав? Лако је из далека дивити се нечијем таленту. Као што је лако рећи: ''Крив је, и треба да буде затворен.'' Руже у туђим баштама лепше цветају и миришу. Руже о којима персонификовано, мајсторски Лаушевић пише одају себе на начин да се заборавља да су то руже, већ се стиче утисак да су то лица оних који приповедачу толико недостају. У тој конфузији и чежњи се такође заборавља да и свака ружа има трње, своју неминовност. Кад се очисти дрвце од бодљи никада више није исто. Некада се треба убости, али нико осим нас самих нема право да боде по нашем животу, а по најмање по животу уметника.
Како то најчешће бива људи највише имају потребу да причају и суде о ономе чиме се не баве, у шта нису упућени, већ површно прођу, као кад бацамо смеће. Канта се из сата у сат пуни. Кад видимо да неко истражује по тој истој канти, мислимо, сигурни смо да знамо шта то значи. Усуђујемо се рећи да смо ми део те канте и да нас дирају те судбине које се свакодневно сусрећу са нама преко нашег смећа. Искрено, никада нећемо знати шта значи и колико треба да би пружили своју руку и уронули у дубину канте, одвезали чвор нечије кесе у којој су отпаци.
Своје отпатке Лаушевић свесно себи ставља у уста, па каже: ''Може ли шта бити страшније од бола за изгубљеним потомком? Испред мене су два оца располућена болом за изгубљеним синовима, страшном мржњом према убици, чињеницама и својом истином.''Та истина проговара из констатације да ипак као поруку има наду у правду: ''Тешко је наговарање истине. Истина чека, стрпљива је и једном мора било где, било кад да избије. Као чир. Истина је само једна, од ње се бежи многим друмовима.''Лаушевић свој бег налази једино у уметности. Не може да глуми, али зато слика и пише. ''Време брже пролази кад пишеш него кад сањаш.'' У затвору нема места за снове, само безброј питања. Уђе у човека неки осећај који није осећао раније. Није се сусретао са њим, не познаје га. Сети се да је негде читао о томе, или да је кривио друге како се не изборе с тим немирима. Шта сад? Ко смо то ми кад у нама живе и мртви и живи, и нерођени и измишљени? Ко смо кад у нама станују и љубав и мржња, сузе и осмеси, знано и незнано? Ко смо кад се погледамо у угледало сигурни да смо ми, главом и брадом, а већ после једног сна и новог погледа видимо да је остао само трачак од нас који смо упамтили свој одраз-или се надамо да смо га упамтили!? У ствари, још само оно што смо оставили на хартији може да нас подсети ко смо били, ко смо сада, шта смо постали, али и шта смо пропустили или заборавили? Шта смо могли постати, а шта је у нама нестало?
''Писао бих, али оловка бежи од злоупотребе.Онда бих нешто цртао, али се ужасавам почетка, увек лошег почетка. Хтео бих неком писмо да срочим, али нисам послао ни она већ написана, па одустајем. Сређивао бих ћелију, али делује сређено, па бих је само унередио. Читао бих неку књигу, али не могу да се везујем за нове судбине. Причао бих са, пре неки дан убраним ружама, али нисам раположен за флертовање вечерас. Слушао  бих неку добру музику, али на радију не одустају од новокомпоноване музике. Мрзи ме да ставим неку познату касету. Попио бих лексилиум и заспао, али тек је седам-пробудићу се у поноћ и схватити да сам ухапшеник у Спужу, што је јако ружан осећај. Писао бих судији Мирашу Радовићу, али он ништа не би разумео, па нећу ни то. Ишао бих на купање, али нема никог да ми отвори врата. Лупао бих на врата, али то још нисам урадио у затвору, па нећу ни ноћас. Причао бих са собом, али не могу да се надвикујем са турбофолком са радија. Угасио бих радио, али то захтева опет неки напор, а у бити-то би била антиакција. ''Дабогда јој руке о'пале'' , куне нека уметница са радио таласа, а ја бих се смејао, али и то ме мрзи.''
Ово би могао да буде и садржај књиге. Песма, порука или сажета прича Жарка Лаушевића. Они који броје стране читајући могу само у овом делу да пронађу ''све што је писац хтео да каже''. За оне мало упорније, или слободније, ако још увек имамо представу шта значи та реч од седам слова, даћу себи ту особину и улогу да Жарка Лаушевића означим као клакера нашег времена који се не подсмева само друштву, већ највише себи, што га истовремено чини и трагичним јунаком и идиотом, али и човеком који каже: ''Мрзим ово дуго врело лето са свим његовим бубама, мишевима, комарцима. Хоће ли се завршити већ једном, макар захладити мало да уданем свеж ваздух. Ваздух који није улепљен од затвореничког зноја. Да могу да попијем чашу јесење воде тек пристигле из облака. Овако имам утисак да стално пијем исту чашу воде коју подземни лаборанти само поново пошаљу налепивши етикету ЧИСТО.''
 Једино чисто које проналазимо пред приповедачем јесте белина празне хартије.


                                                                     Ивана Стојић
                                                                     9.децембар 2011.
                                                                     Београд


* Клакер је плаћени иницијатор подршке аплаузом и узвицима одобравања сценском извођачу. Најчешће је то некритички и навијачки гест који ствара лажни утисак о успеху.
** Трагични јунак је централни лик трегедије, који умире не због властите кривице, већ судбине која му је донела несрећу (без кривице крив).
*** Идиот (idiot), грч. ιδιώτης, "приватник", човек неупућен у јавне послове; незналица) (за разлику од државног службеника) (заправо изворно "особењак" (ίδιος), онај који се не бави политиком и другим јавним пословима, него делује сасвим засебно). Касније лаик, глупан; идиотија, најјачи степен малоумности; идиотизам, исто што и идиотија, али такође и, од грч. ίδιος, "својствен" изведена и претежно у множини (идиотизми), употр. нпр. код Ј. Γ. Хердера, ознака непреводивих, посебно дијалекатских израза, својствених неком језику (тј. идиом, или фразеологизам).
Позната је анегдота кад је један професор одржао предавање под насловом "Идиотизам грчког језика", па је у току предавања објаснио да оно "идиотизам" на грчком значи посебност, а не оно што су слушаоци првенствено помислили.

петак, 09. децембар 2011.

Опело заблуди

Кад кренем да перем зубе
Укључим лампу глобус
Цео свет ме испрати у купатило
Дочека неки други из истог
У путу ка сновима.
Сања ли ме тај свет
Или бар онај део који је
Под затвореноим капцима
У занемелим речима?
Прича ли са мном о
Кривици, драми, поезији, смрти
Или, можда, неким покушајима?
Кренем на спавање
Искључим свет
Не светли.
Загрлим пса, грејемо се.
Он сања коске, ја књиге.
Нема светла, нема одговора.
Сан увек постоји
И још по који трачак наде
Да ће проћи, да ћу успети
Да усмртим жељу за одговорима.
Питања и жеље
Не могу опрети са зубима.
Највернији у свему
Као књиге и капци
Пас.
Пригрлиш их и милујеш уз успаванку
Знаш да су твоји
Да и уз подвлачења, подочњаке, лајања
Не могу нестати
Не мораш жељкати да их сретнеш
Нити чезнути да дођу
Увек су ту.
Свет како хоће
Свакако сам га искључила.
У мраку је
Сам тражио
Својом непажњом.

9.децембар 2011.
Београд

уторак, 06. децембар 2011.

Као вино

Зубима кидам
Украдено грожђе.
Почиње да мирише
Има укус вина.
Ипак, слатко је.
Топи се у устима.
Не знам зашто
Једем га лепршаво
И срећно.
Задовољна сам што га имам.
И што га је неко
За мене украо.
Мајка хвала ти!
Ипак
Чинију пластичну
Нећу оставити празну
Сачуваћу најслађе гроздове
За сестру.
Мајка нам је иста
И крв и земља.
Душа носи једну жељу
Телефон ћути.
Али срећна сам!
Зубима кидам
Украдено грожђе
Које почиње да мирише
И има укус вина.
Видела сам Сунце!
У туђим виноградима
Зру нови плодови.
А у мојој души песме.
Мајка тражи нове воћњаке,
Телефон ћути.
Јефтина чинија
Чека друго воће
Које деле сестре.
У устима укус грожђа...

Мајци и Дади

субота, 03. децембар 2011.

Победоносна позивница побуне

(приказ и доживљај романа ВИКТОРИЈА, Марка Крстића)

            Она мисао која се роди у писцу и клија док ствара ново дело јединствена је и тајновита честица коју не може нико видети, осетити, ослушнути, па ни залити, до сам творац. Исто је и са онима који уливају живот и занос у нешто већ рођено. Читајући својим делањем књизи дају свој дах, ваздух. Слично као кад кроз пластичан круг дунемо, а од сапунице се распрше балончићи који се на светлости преливају у свим дугиним бојама. Живе неколико секунди док не падну на тло и претворе се у влажну тачкицу или док их неко не додирне и упије својим длановима. Слично је и са људима. У таквим длановима живе боје, речи, сунце, такви дланови умеју да стварају и оживљавају, такви дланови свирају, граде, вајају, сликају, пишу...
            Упијајући секунде чаролије и вечност док неко не дуне и створи балончиће од сапунице, постоје да би кроз вене прокључала крв и направила преокрет, вечност лепоте, секунде ружноће. У каквом год контексту ова два појма спојили или раздвојили они су релативни, баш као и све у животу. И од куд човеку та потреба за означавањем, за сигурношћу и ослонцем, за кровом или склоништем, кад су се и највеће палате рушиле, кад су најлепши умирали, а ружни владали и ширили своје семе. Од куд право да судимо да ли је нешто ружно или лепо... или нам то онај немир секунде у коме осетимо дугу не да мир, па се питамо зашто није све увек светлуцаво и шарено...
            У тој смени светлости и боја као разапети између стварности и сна, још једино налазећи победу у љубави приказује се и отвара нови свет једног прошлог, само на изглед старог, а ипак универзалног вапаја који се чује кроз Селимовићевог Ахмеда Нурудина.
            Слична уста и крик која уопште не стварају буку, јер она иритира само постојање, али дубоко дирају и наводе , увлаче у размишљање, јесу ликови које је својим длановима и сапунастим балонима створио Марко Крстић у свом роману Викторија.
            Већ на почетку цитирајући Селимовића:
            > Ништа није наше осим варке
            Зато се чврсто држимо за њу <
наговештава вечно присутно питање сумње и непоколебљиву људску потребу за питањем, боље рећи за питањима.
            Често без одговора, који се добијају и уследе у самом живљењу, у тренуцима када нам није до одговора, у константном рату јунака са временом у коме су добили живот и живот који је добио њих тајанственом путањом долазимо до закључака и одговора.
            Ако обратимо пажњу на завршетке поглавља у сваком ћемо пронаћи наду, траг сунца, неки сјај, могућност, изузев на крају друге главе. Не случајно јунак описује ново одело, налик описама у причама о скоројевићима, у овом случају кума свог брата. Тај опис одела нам казује да не заборавимо, да не смемо заборавити како су се стекли златни дугмићи који ће нас довести до неке врсте расплета који се већ ту наслућује, ако уопште у књижевности као и у животу могућ потпун расплет.
            Изузев тог описа и горког укуса са сјајем у очима о које се цакле златни дугмићи, сва остала поглавља нас својим завршецима зову на живот, на ону препознатљиву Селимовићеву побуну, на борбу за правду, за идеал, на позив на путовање, на пучину, позив у победу, слободу...
            Чему борба и побуна? Чему пучина и слобода?
            Крстић своје јунаке који нас зову у борбу облачи у одела која су давно изашла из моде. Карактеризација ликова сасвим смела за младост писца открива да Викторијини јунаци чине гротесну слику данашњице. Одају нам време и опет наводе да се дубоко замислимо и упитамо: Колико људи познајемо да су као Крстићеви Иван и Михајло? Ко још носи у џепу идеале и страст према стварању, а колико њих златне дугмиће чији нас сјај заслепи крадући наду и вољу за промене? ...
Колико њих нам је у последњих месец дана испричало лепу причу, да ли још неко помиње и размишља о слободи, сну, фантазији... колико њих је спремно да жртвује слободу због свог дела, био то мост, песма, алеја, садница, лет, пад, роњење или једрење...
            Кроз море јунак трага за слободом. Кроз Михајлове приче о студентима и дечаку који пушта змаја Марко Крстић тражи и налази свој пут, баш као што на једном месту каже :
            > Све воде отичу у море, али није свеједно којим путем теку. И воде као градови нешто нам говоре. Путева је много само је један прави.<
            Марко свој пут налази у књижевности као што његов Михајло спас налази у љубави. Никако случајно, јер случајности не постоје, а по најмање у књижевности, љубав се зове Викторија. Симболично, није ли то лавиринт који за изабране излази са победоносном заставом коју држи неколицина.
            Означен као нови глас српске прозе с Марком Крстићем смо можда изгубили идеал о Хасану, али већ смо научили да је грдна варка златна птица јер смо је пустили да одлети, али вероватно да смо у том губитку пронашли други лет који вине мушкарца и жену када се споје.
             У том лету се разликују Меша и Марко. Марков јунак победу односи јер је налази у ослонцу жене. Тако каже:
            >Данашњи дан без краја могли су да освеже само жена или чврст сан. Био сам предалеко од кревета. А она је била близу, на корак.<
            Психологију мушкарца и жене кроз коју избија и пишчев став  проналазимо на више места. Почев у односу мајке и оца главних јунака. Где се мајка описује као ослонац, стуб, а отац као неко ко се наслања на тај стуб и када је тешко затвара као шкољка одлазећи на пецање.
            Кроз своје ликове, са своје стране зида Марко открива наше време и проблематику друштва- тако каже:
            > С ове стране зида једнакост је лаж која је морала да се прихвати.<
            Која је то страна зида знаће они који умеју да читају, а појам и мотив зида пружиће нам се још једном сасвим другачије, ни мало наивно. Зиду старом и оронулом требаће покушај да оживи, заигра, зашарени.  Кроз те боје писац се буни. Опет побуна. Равнодушност болест данашњег друштва не заражава јунаке као што су Михајло и Иван. Напротив. Они су мелем, лек за ту болест.
            Без обзиара на стање око њега и у њему Михајло дубоко разорен неправдом која је задесила његовог брата, ипак не подлеже равнодушности. Позитивност коју налази у живљењи и устајање после свакаког пада, очаравају. Писац као да тим поступком свог јунака зове и читаоца да устане, да не подлегне маси. Као да жели ту масу која је постала зид без боја, живота, израза, да претвори у планину, стене, у пучину за којом толико чезне...
            > Сети се Михајло како си саздао свој свет, прихвати се копља, стави шлем на главу, а на коња лудост. Па копљем обори чашу. Полупуну. Полупразну. Сваку.<
            И тако изнова и изнова, баш као неустрашиви Дон Кихот којег Крстић такође ставља у контекст питања проблематике данашњег друштва.
            У мору равнодушности и неправде пливајући искључиво својим путем који му је исцртан на длановима Викторијин творац рећиће и :
            > Недужни не постоје <
Али у тој констатацији пронаћићемо страх пред немоћним одразом у огледалу, а мењали би свет до последње клице сатрвши неправду и зло.
            У непрекидној борби, пажљиво као да се не открије, а опет несебично Марко је својом Викторијом дао мапу свог длана:
            > Свему у инат
            Пркос
            Све изгледа као живот . Oгољен. Го. <
            Не изгледа. Викторија то јесте. Питање је само да ли носимо златну дугмад или и у мутном пред собом видимо плаво...        
                                   


                                                                        Ивана Стојић
                                                                        4.новембар 2011.
                                                                        Београд