четвртак, 28. фебруар 2013.

Jos jedan prvi...korak...

Krivila je sebe i pitala... Da li je mogla da ocuti, da spase bajku i sve njihovo... da se jos jednom digne iz pepela i vine njih u neke visine, koje su znali, a napustili... Hrabrost i ludost joj izjednacavaju smisao i opet teraju da se oseca krivom... A nije odustala, to nije bio njen izbor i stil... prosto nije umela, nije mogla vise... i trazila je oprostaj... a nije joj ni pripadao jer nije se imalo sta oprostiti, Feniks je ovog puta zaboravio pepeo, nije umeo da mu se vrati...

среда, 20. фебруар 2013.

Kao tapet

Znaš one tapete
kao kada smo bili deca?
Cvetne, dečije,
ozbiljne,
bele kao bolest.
Te prve.
Znas,
ovih dana ličim na njih.
Po koji izbledeo,
neki ostao jark
kao tek zalepljen,
neki delić pocepan,
neki prekriven nalepnicom,
bojom, poljupcem...
Znaš li te tapete?
Ja ne umem
da glumim
u prodavnici
da sam najpoželjnija
za kupovinu.
Ne umem da se lepim,
još manje da se odlepljujem.
Najmanje ne umem
da bledim.
Ja bih večna
cvetanja i divljenja.
I za mene
ne postoje satovi.
Glupi su, lažljivi,
opominju
bez prava.
I onaj cvet
najjarkije izražen
koji nikako
da izbledi,
taj sam.
Plovim
odkinuta od svog stabla.
I ne umem da potonem
i postanem bezbojna.
Prosto ne ume,
eh...

20.februar 2013.
Smederevo

петак, 15. фебруар 2013.

Na prstima

Da se popnem na prste
i otvorim oblak,
onaj mutni, prazno sivi
što mi na put baca tminu,
pa se saplicem
o sopstvenu senku.
I u otvoren oblak
sipam zrake...
One koje sam brala,
takođe na prstima,
tek pedalj iznad glave.
A sad...
Sad opet, al drugačije.
Da se popnem na prste
i otvorim krov.
Taj jedan, kao moj,
a ničiji.
Trošan i napukao,
ukrašen vlagom.
i tako na prtima pogledam
je l se jos koja ptica
naselila iznad moje glave.
Valjda je neće pojesti mačke.
Pobeći će.
Vinuće se.
Naći će
bolji kutak svemira.
Možda krenem za njom.
Možda je bolje
da se popnem na prste .
Možda se tako odrasta.
Možda ću tako prestati
da se saplićem o sopstvenu senku...

13.februar 2013.
Smederevo


петак, 08. фебруар 2013.

Zaboravila sam da je i moj tata muškarac

Začudiš svet,
a on i dalje ostane
nem pred tobom.
I ćuti,
i ne pokušava.
Čudi se
3 dana,
pa i čudo
kao i sve
pretvori u
banalnost,
istovetnost,
frazu...
Začudiš svet,
a on i dalje
nemo umire
nadajući se
da ćes i ti
sa njim.
Hoćeš li?

8.februar 2013.
Smederevo

четвртак, 07. фебруар 2013.

Ono sto jesi i ono sto hoces da budes

Naprsle višnje
na nebu
boje mogućnost
leta i pravca,
šare i treptaja.
Nameću crveno
nameću jarko.
Hoće
jačinu, silinu.
Očekuju prodornost.
A već iza brda
lagani talas
nebeskog svoda
odnese višnje
u nepovrat.
Crvene fleke
postaše
nežnost
horizonta
u suton...

7.februar 2013.
Smederevo

субота, 02. фебруар 2013.

Citajuci Bukovskog

Mene knjizevnost opcinjava, nikako samo jedno delo ili pisac.
Bukovski je lucidan. Zadivila me je njegova smelost. Smatram da ono sto je oon pisao, i kako je ziveo,
koliko god u naletima morbidno izgledalo, svako od nas od toga po nesto pomisli, pozeli, uradi.
Ljudi su kukavice da to priznaju. Odlucni jedino u svojim predrasudima.
Svi smo mi po malo Bukovski.

23.avgust 2011.
Beograd

петак, 01. фебруар 2013.

Poziv za vecnost

Pretvori se u leptira
i sleti u predgradje.
Obrisi prasinu sa cipela
previse je na njenim knjigama
 i danima,
 u kojima te nije bilo,
ali si postojao...
 Ne cudi se,
vec sve boje prospi po njoj...
Sanjaj te budni
Budi joj stvarnost
i kad sanja..
Ne uskracuj joj 
nebo i pucinu,
boje
 i volece te vecno...


31.januar 2013.
Smederevo