Na prstima

Da se popnem na prste
i otvorim oblak,
onaj mutni, prazno sivi
što mi na put baca tminu,
pa se saplicem
o sopstvenu senku.
I u otvoren oblak
sipam zrake...
One koje sam brala,
takođe na prstima,
tek pedalj iznad glave.
A sad...
Sad opet, al drugačije.
Da se popnem na prste
i otvorim krov.
Taj jedan, kao moj,
a ničiji.
Trošan i napukao,
ukrašen vlagom.
i tako na prtima pogledam
je l se jos koja ptica
naselila iznad moje glave.
Valjda je neće pojesti mačke.
Pobeći će.
Vinuće se.
Naći će
bolji kutak svemira.
Možda krenem za njom.
Možda je bolje
da se popnem na prste .
Možda se tako odrasta.
Možda ću tako prestati
da se saplićem o sopstvenu senku...

13.februar 2013.
Smederevo