уторак, 06. септембар 2016.

ПРИЧА О МАЛОМ МРАВУ



         У полусну, исцрпљена од кашља, високе температуре, и узалудног труда да постигне лепоту чистог и мирисног, у сиромаштву и осипању, тражила је сан. Није долазио. Паучину, коју никад није волела да уништава, сматрајући је уметничким делом и лепотом стварања, посматрала је како лелуја и у својој лакоћи постојања производи различите облике, налик огрлицама на зиду о које се сенке њишу.
           
Напукли зид као испуцала земља жедна кише. Поновно враћање на давни тренутак. На један дан, сат. Узалудно се трудила да се сети неких детаља. Безуспешно. Иритирало ју је више од кашља. Она, за коју кажу да  памти као слон, није могла да се сети. То поређење јој је увек изазивало осмех, и замишљала би слона налик Ћири, питајући се да ли слонови заиста имају неисцрпно памћење. Позабавиће се тиме. Мисли су јој лебделе попут паучине у давну прошлост. Људи који памте чак и са двадесетпет година имају велику прошлост. 
Немир и узалудно тражење шара на сукњи, мешање боја на блузи, мирис пролећа или можда јесени... Нису могли да се пробуде и прикажу јој целу слику. Ту епизоду.
У кругу фабрике која храни један град и трује пола земље, са мајком је чекала... У сећању се ништа није појављивало сем тог чекања, испуњеног тренутка који се све чешће враћао у мисли и приморавао је  да буде иста она девојчица.                                                                                         Напукла земља (као и зид) открила јој је нови свет. У досади и дечијој нестрпљивости тражила је неку забаву, а онда је опазила читаву војску мрава. Одушевљена њима и брзином кретања заборавила је на учмалост. Посматрала их је како сваки од њих ради свој посао, како излазе и улазе у свој мравињак и изнова чине исто, неуморни, орни, не застајући, не жалећи се. Вредно и са циљем. Била је очарана! Пожелела је да се поигра са њима. Ставила је дланове на земљу тако да су се оба палца и кажипрста спајала и чинила квадрат. У њему би заробила по ког мрава и видевши да је збуњен пуштала га да настави своје обавезе. Десило се изненађење! Најмањи од заробљеника се попео на девојчицин прст, претрчао преко руке и опет се нашао крај свог мравињака. Била је очарана! Питала је мајку да ли је видела чудо.
>Наравно да сам видела<, мајка јој се насмешила.
            >Таква си и ти и израшћеш у још храбрију девојчицу од малог витеза.<
Није јој било јасно како велики мрави нису успели да победе препреку, а најмањи јесте.                        >Победу не доносе физичке величине, већ оне у нама. Храброст и жеља да опет буде на земљи малог мрава је ту и довела. Као када ти ниси смела да се играш са животињама због алергије а од силног дружења са њима постала си имуна. Тако је и у животу. Постанеш имун на неке препреке, и јаком жељом оствариш сан. Разумеш? Наравно да разумеш! Хајде сада пусти мраве да раде свој посао. Него, да научимо једну песмицу о њима...<
            Ни песмице није могла да се сети. Једино се сећала своје тадашње усхићености и непрестано је понављала научене стихове, гледајући у мраве и маштајући да је чују. Њене дечије очи су чак и виделе да су радосни што се обраћа њима. Сећала се оног наставка приче када је угледала највећег мрава на свету, жуте боје. Не жуте као сунце и мимозе, већ као жут шећер, ружно жуто као трула дуња. Није јој се свидео. Ништа није радио, надгледао је вредне дружине. Неколико мрава је чак и убио! Хтела је да га зароби или баци негде далеко од величанствене скупине. Мајка ју је тада упозорила да су ти мрави опасни и да уједају. Објаснила јој је да је он њихов вођа и да морају да га слушају. Они који то не чине прођу као настрадали. Детиња очараност претворила се у тугу, срџбу, разочарање.
>Да ли и мали мрав мора да буде убијен или мора да слуша оног ружног жутог?<
>Не брини. Мали мрав је неустрашив. Мало је таквих. Он ће се отиснути у свет, слободан и свој! Направиће себи мравињак какав сања и неће имати никога над њим да га мучи и кори. Не брини! И престани да га тако гледаш! Колико је тај, како си га назвала, жути и ружни, зао и крив за њихову несрећу, толико су и они сами криви што му допуштају. Разумеш?<
>Да, разумем! И обећавам ти да никада никоме нећу дозволити да тако поступа са мном. Свако може да ради шта жели и иде где му срце каже.<
>Тако је душо. Не сумњам у твоју храброст.<
Тиме се њено сећање завршава. Ни мајчине сукње, ни блузе, ни годишњег доба се не може сетити. Једино се сећала датог обећања, напукле земље, малог мрава, као и оног жутог, ружног.
Напукли зид.
Огрлица нанизана од паучине.
 Бар кад би се сетила почетних стихова песмице...
 >Хајде, сети се! Пробуди слона у себи.<                                                                        Дечија очараност и разочарања су затрпала сву позадину тог  догађаја. Једино чега се још сетила јесте да је у чекању неки човек, налик ружном и жутом мраву, прошао и једним кораком разрушио мравињак. Питала га је зашто је то учинио и како би се осећао да му сруше кућу. Рушитељ се насмејао и питао да ли је њену кућу срушио. Девојчица му је рекла да нема кућу. Окренуо се ка девојчициној мајци и упитао:
   >Ви, беше, чекате решење за стан?<
   >Да, ево већ сат времена никако да истакну завршну листу...<
Нестао је иза велике капије. Девојчица је мајци рекла да не смеју да остану ту. Отишле су.
  >Твој пут малог мрава је већ почео...<
Сетила се мајчиних очију. Влажне, као роса у јесен када на површини листа заблиста, цаклиле су се као долина јелки под снегом. У очима некадашње девојчице Дунав се узбуркао. Од сећања...
Није се усудила да размишља о неким другим данима.
Ново јутро ју је обасјало сунцем. Вољна, живахна, насмејана, погледала је нокте да јој од сећања није остало које зрнце земље. Отишла је у свој мравињак, да слуша, сања и дарује речи. Одржала је обећање и никада није престало у њој да куца једино и неустрашиво срце малог мрава који брани и бори се за свој мравињак...

Мајци за рођендан
Недостајеш ми...                                                            Нови Сад, јануар 2009.