недеља, 19. фебруар 2012.

Sebi za rodjendan

Nikad mi nije bilo tesko da zelim i hocu.
Dosao je 20.februar, moj 28.rodjendan :)
Neka sam ziva i zdrava i dugovecna :)
Sebi za rodjendan zelim da blistam i sve oko mene bude crveno kao sto je ovo bice na slicicicrveno i veselo.
Zelim da vecno ostanem dete koliko je to moguce
i da nikad ne napustim svet slova.
Zelim da se radujem svakom novom danu i da u njemu stvaram, volim, smejem se,
ucim, otkrivam, pomazem, putujem.
Zelim da pucina iz mojih ociju
i sunce iz mojih lokni
nikad ne napuste te daljine i brda.
Da Andi bude zdrav i veseo
Da Vile svira, svira, svira i sve pobedjuje noticama
Da Dada nadje Mudrijasa
Da diplomiram, objavim PS
i uvek imam beskraj zelja :)
Srecan mi rodjendan :) draga ja :)

недеља, 12. фебруар 2012.

Чађави фрагменти једне књиге и једног града


Не зна се тачна година када је то насеље почело да настаје. Познато је да је његово  зидање повезано с захукталом градњом једне фабрике која је у то време заталасала целу бившу Југославију. Зна се још и то да је у ту изградњу улагано много новца, труда, али и жртава и полагане су велике наде за будуће генерације!
Мало се зна како, зашто и ко је одлучио да ту фабрику, као ћерку већ постојеће али остареле фабрике, подигне баш ту, на плодним њивама лепог и богатог Подунавља. Градитељи и налогодавци, занесени плановима о пословном успеху и добрим зарадама, гледали су њено нарастање и будућност кроз нека сочива посебних диоптрија. На другој страни, збуњени  сељани, пратили су како један велики, зли џин, ниче на њиховим изгубљеним њивама које су до јуче орали и са њих  убирали летину.
Све је то могло бити средином прошлог века. Када су управитељи градње нове фабрике решили да на међи града и сеоских изгубљених њива, направе објекте за привремени смештај радника. Неком невероватном брзином, поред пруге су  монтиране бараке, а нешто мало изнад пута, у брду, ограђивана су мала дворишта, у средини зидане приземне кућице са улазима на све четири стране света.
Сваки улаз је кроз двориште имао путић дуг три или четири метра којим се долазило до степеништа. За чудо, многа степеништа нису имала исте степенике. Неки су били шири, други ужи, трећи нижи или виши. Ни сви станови нису имали исти број прозора. Тек касније се увидело да њихови градитељи и нису били прави мајстори зидари, већ неки приучени радници који су мало у журби, више из неукости, тако градили.
Квадратне површине имала су свој низ, и када су сва дворишта у реду добила своју зградицу прелазило се узбрдо на нови ред. Тако у недоглед. Никло је ново,  чудно насеље  које је веома брзо насељено становницима  различитих  говорних дијалеката, навика , боје коже. Нови станари ликом слични али тако различити.

* * *
Још сви мајстори и нису стигли да оду а почели су да пристижу први станари новог насеља. Озарених лица, срећни што су добили решења за стан, журили су што пре да унесу своје ствари. Макар нешто. Бојали су се да неко други пре њих не уђе и помути њихову срећу. Отварали су прозоре и срећни гледали наоколо. Они са источне стране, могли су да виде и високе димњаке своје фабрике. Били су нестрпљиви да виде када ће из њих да покуља дим и означи почетак рада. Када се после више година то догодило, станари су са усхићењем  гледали у њих. Била им је то потврда да ће фабрика радити и да се остварују њихови снови о новом животу и неком будућем породичном спокоју. Они и њихове породице имаће где и од чега да живе.
Тада им је било најважније да тамо раде а у новом насељу станују. Тог тренутка нико није обраћао пажњу што у тој фабрици има много металне прашине, загушљивих испарења и што су, по некад, изложени променљивим ћудима шефова различитих нивоа. Густи црвенкасти дим који се високо на небу надвијао правећи дугу перјаницу која је повремено мењала правац зависно с које стране ветар дува, некада се упућивао и према насељу, заклањао сунце над њим а на кровове и лишћу таложио црвену прашину. Временом је насеље постојало све чађавије. И не само од фабричког дима и прашине.
 

* * *
Колонија за принудни смештај која је већ давно постала предграђе, живела је своју судбину сивила. И њихови становници су имали чађаве судбине. Нови станари су постепено упознавали комшилук и њихове навике. Девојчица сањалица је често гледала у  димњаке фабрике и маштала да има чаробни штапић којим би могла једним потезом да их збрише и одува сву црвенкасту прашину која из њих куља. У себи је чувала тајну да је бабускера, њена прва комшиница, у ствари зла вештица.
                                                                 * * *

 
Нови Сад, мај  2009.

субота, 04. фебруар 2012.

Uspavanka Predgradju

Svice...rano bas kao u prava leta kad lipe uveliko opijaju i bez kafana... Macka je usla kroz prozor u sobu u kojoj se jos uvek oseaca ustajao vazduh. Ususkane knjige su imale trenutak gledanja, a da to nije njihova vlasnica negovala neznost, zalivala ljubav. Igracke umorno cute od igranki koje prave kad ostanu same. Devojcica im se iznova vraca trazeci detinjstvo koje je nepovratno. Macka se kupa pred spavanje. Voz kao budilnjik podize svemirske obaveze da se ispune u danu koji se radja. Neko lagano trepcuci izgovara molitvu. Kao sto rec bese nek dan ovaj i naredni budu poput lipovih suma...

datum izgubljen
napisano u Smederevu