среда, 08. новембар 2017.

Previse lepo, dovoljno za strah

Ljubav joj je rekla:
>Vidis da je lepo!<
Uveravajuci je da je
lepota tamo gde se dotaknu.
Previse lepo, dovoljno za strah!

Prijatelj joj je rekao:
>Samo se prepusti, lepo je, voli!<
Previse lepo, dovoljno za strah!

Nije mu nista rekla
kad je ustao da im donese vodu.
Ljubila ga je.
Bio je opcinjeno srecan.
Nije ni znao
da je toliko lepo dovoljno za strah.
Rekao joj je:
>Ne idem u rat, vec po vodu!<
Smejao se, a ona crvenela.
Posle je citao njene pesme,
posvecene njemu.
Nije verovao da su toliko lepe,
jos vise uplasen.

Jutro je donelo budjenje.
Previse hladno, previse obaveza.
Nije je pustio samu.
Zagrljeni su upijali radjanje dana,
vlaznost vazduha.
Njihovi mirisi
zauvek su postali jedno
u toj noci...
Toliko jedno
da su se bojali
hoce li pobediti
Ljubav, lepota ili strah...

2.novembar 2017.
Smederevo

субота, 16. септембар 2017.

Чудне навике једне сестре која воли књиге

Волим што, где год се окренеш у нашој кући, можеш наићи на обележивач за књиге.
Не, то се не зове бук марк или маркер, већ обележивач.
Једне године сам радила на сајму књига и када бих упитала купце желе ли обележивач, зачуђено би ме питали:
"Штааа?"
Неки би се насмејали, неки би покушали да ме исправе :
 " Мислите бук маркер?"
 Не, мислим обележивач!!!
Нисам никакав продавац, посебно не књига :)
У нашој кући налазе се на најчуднијим местима. Има их много, и сви су скоро различити. Лепи, шарени, неки су и тмурни или не баш практични, прекратки, прешироки, предугачки.
Њихова судбина је чудна. Живели су у теглици, на једној од полица с књигама. Тачније, иза њих су се налазила Сабрана дела Светог Саве и Антологија народне епске поезије. Доживели су потпуну сеобу. Добили су чашу црвене боје као уточиште и моју фотографију као чувара Хада :)
Има их у књигама, и као што рекох на најразличитијим местима. Иза кревета, поред шерпе у којој је ручак, у витрини где су намирнице, на фотељи...један се нашао у купатилу. Кад ми је највише требао баш се нашао ту. Нисам га понела са књигом, а он је остао на веш машини. Како? Једноставно тако што сви ти обележивачи који се нађу на најчуднијим местима моја сестра их ту оставља. Она њих не уме да користи, сем да их тако сеје. Оставља књиге широм отворене , ако су лошег повеза расцветају се, ако су мало квалитетнијег, преживе ту њену тортуру. У налетима љутње, умела сам да затворам књиге које чита моја сестра, малтретирајући их тако раскречене.
Радим на личној толеранцији. Кад видим тај призор, ставим обележивач у књигу, где је стала, и затворим је да се не мучи до поновног читања. Знам да ће залутати тај јадничак ко зна где, јер моја сестра не уме да користи обележиваче.
Тако се један нашао кад ми је био најпотребнији. тако је и судбина једне чарапе, постала прича.
Ако дођеш некад у Предграђе, слободно задржи неки за успомену, али га користи. Можеш
га пронаћи на најчуднијим местима. Можда нам једном и скува специјалитет од свих изгубљених, забачених обележивача. Ван наше куће немају сврху, сем да живе у књигама.



                                                                                      Дади, с љубављу
                                                                                     9. фебруар 2014.
                                                                                     Смедеревo


петак, 25. август 2017.

Поновни покушај љубавног певања

Недостајеш ми...
Још ћу почети да личим на себе давну
Занесену и безусловну за живот,
Само да је леп и обостран...
Ипак...
Недостајеш ми,
Из оне две ноћи, три дана,
Оне приче
У којој, најзад, нисам била приповедач.
Из оне приче
Кроз коју си ме подсетио
На тражење
Једног давног сна...
У којој са неким читам,
Шетам пса
И верујемо у неког Бога, истог!
Еј!
Истог Бога смо пронашли,
Исту самоћу и страхоту исте,
И потребу и страх
да је прекинемо.

Нендостаје ми
твоје руменило
из оне ноћи
покушаја страсти.
Журила сам.
Сад бих себе згромила.
Никад не журим.
Не умем да журим
И даље ме пожурују,
И даље се враћам
У те две ноћи и три дана,
Одласци...без повратка,
И та чежња...
Никад се више ниси вратио
Онакав, какав си био кад си се појавио.
Када си покушао и успео
Да ме очараш,
А онда одустао.
Почела сам да пишем глупости,
због тебе,
Да те видим у пролазницима,
Да знам
Да овог пута не желим да верујем...
Ни у нашег Бога,
Ни у нашу причу.
Само ми недостајеш...
Да знам
да са неким могу да читам,
Шетам пса
И први пут се привијем уз неког
Ко ми каже:
"Зашто си тако далеко,
Дођи код мене"
Далеко, у соби два са два...

Ти си отишао, толико далеко.
Превише и за мене.
Умем ја и даље да летим,
Пловим, чекам,
Само не умем да ћутим.
Не могу, не желим.
Недостајеш ми,
Да проговориш,
Макар само да знам
Да никад ниси постојао
Из оне две ноћи, три дана.
Да престанем да се надам
Да си бисер,
Увериш ме у празнину
Шкољке
Која си...

12. август 2017.
Смедерево

Шкољки(ци) далекој...

понедељак, 15. мај 2017.

Покушај љубавног певања

Оног дана,
Када сам снове продала за љубав,
Престала сам да пишем љубавне песме.
Престала сам и да их читам.
Тек ме понеки прошли стих
Упорношћу сећања пронађе.
Брзо га се отарасим.
Оног дана,
Када је моју љубав продао за грех
Бескрај речи се заглавило
У души, мастилу, времену...
Сад бих да се врати:
Љубав за љубав!
Сан за сан!
Грех за грех!
Стих за вечност!
Не иде!

Пронађох шкољку.
Опчини ме својом причом
О Мору, пловидби, нежности...
Као да је знао чиме ће ме очарати...
Ех, те приче...
Путовала сам
С таласа на талас
Радећи, смејла сам се, стрепела
Чекајући сваку нову,
Чак нисам ни спавала...
Једино шкољка оста затворена.
Вратио се свом броду
Залепљен бегом.
Оставио ме
У причи
(која ме једино не напушта)
Баш као када сам
Снове продала за љубав.
Сад знам:
Више не умем да пишем
Љубавне песме.
Више ме се не тичу
Заглављености.

Море бих да постанем.
Тако бих дознала
Да ли ће се икад отворити.
Стрепим,
Да ли је шкољка с бисером
Или тек у њему оста
По које зрнце песка
Уместо меса?

Шкољки(...ци)...далекој...

У зборнници,
15.мај
2017.
Враново

уторак, 18. април 2017.

O knjizi "Janičar" Saše Edija Đorđevića

     Živimo u vremenu koje se pribojava da li će ući u čitanke, ne samo zato što danas svakojaki sastavljaju udzbenike, već zato što bismo stali zatečeni pred sobom:
    "Šta reći i ostaviti budućnosti?"
    U jednom takvom vremenu, individua strada, a kolektiv lažno izvršava svoje zadatke. U jednom takvom vremenu Edi Saša Đorđević, hrabro i smišljeno uzima jedan period o kome se ne može pisati ni lepo ni lako. Ipak, Saša pronalazi i lepotu i lakoću. Svojim jednostavnim rečenicima gradi priču, nalik pričama kako se gradila naša tvrđava. Đorđević se drži dva pitanja koja su jako poznata, a pronalazimo ih u Andrićevoj "Prokletoj avliji", kad i kako? Hronološkim pripovedanjem, već na početku priče, dobijamo glavni motiv romana, dve sudbine dva brata. 
   Motiv braće neprijatelja imamo još u Bibliji, Avelja i Kaina, u našoj narodnoj književnosti, Marko Kraljević i brat mu Andrijaš, u Prokletoj avliji, itd. i evo sada kod Đorđevića to su Gojko i Stefan. 
Dva dečaka, od iste majke rođena, dobijaju težak zadatak sudbine. Takvi zadaci ili se rešavaju tragično, ili zauvek ostaju da podsećaju i opominju da čekaju svoje rešenje. 
   Veličina i razlog zašto je Sašin "Janičar" važan je , između ostalog, u iskoraku motiva braće neprijatelja. Kroz rešenje zadatka dve sudbine postaju opet jedna, kao što im je jezik, krv, zemlja ista, i dobijamo prstenastu kompoziciju. Savršenost forme, ali i propovedanja u kome nema patetike, a opet čitajući pojedine delove, žmarci uporno osvajaju telo. Sigurno, jedna od takvih rečenica je i u opraštanju oca i sina, gde otac kaže sinu:
   "Sine, ako je suđeno otići ćeš u Tursku. Možda ćeš se i vratiti jednog dana. Ali ne zaboravi nikad da si Srbin. Budi Turčin mačem, ali nikad srcem!"
   Ponovo pronalazimo kao kod Andrića, poreklo stvari otkriva suštinu stvari. 
Nesrećni Gojko (imena nisu slučajno izabrana) nije zaboravio na svoje poreklo i na svoju suštinu. Rešenjem, tj.odlukom, lik Gojka nas podseća da nismo svi izdajice i da bratoljublje i pripadnost svojoj zemlji, ni malo lak, život čine mnogo smisleniji i lepši. 
Čitajući "Janičara" nećete se uplašiti za budućnost, jer ovaj roman ostaje da nas podseća kakvi smo bili, pa se malo zaboravili, ali i da nas nauči kakvi valja postati. 
   Prašnjavi, ne od dela, već prašine naše blagorodne zemlje, Đorđević nas poziva da se vratimo ne samo zemlji i istoriji, već i sebi samima. U nadi da ćemo čitati priču o dva brata čiji su očevi poginuli hrabro braneći čast Srbije , verujem da će se Đorđević pronaći u Valerijevo poruci:
"Kritika čini da slika u oku postane ideja u umu. Taj proces, ne vodi ka čišćenju dela od ljudskih značenja, već ka zgušnjavanju tih značenja."

                                                                         Izrečeno u Narodnoj biblioteci u Smederevu
                                                                                         15.decembra 2016.
                                                                       

уторак, 20. децембар 2016.

Хроника тешких корака

Најчешће, у зимске празничне вечери, усамљени шетачи воле да вирну кроз туђе прозоре, бар зеницама да упију унутрашњост, топлину и однос породице која је наизглед заштићена и срећна у свом кутку света, ретком тренутку окупљања и празновања. Учини се да су људи срећни, задиве осмесима, разговорима, богатом трпезом. Заборављајући да свако лице има наличје, да и туђе руже имају трње, само што нас не боде, дивимо се туђим цветањима. Заборављајући да су људи велики у доба празника, после као да ишчезну. Онда нас изненади звук корака, неких јаких ципела о калдрму, које скоро да више да нема, ко год био усамљени шетач схватиш да ниси само ти на улици, у безнађу, ван дома и топлине. Ципеле су откриле да и други лутају.
Једним таквим ципелама, корачајући књижевношћу, Наташа Бундало Микић покушава да направи мапу једне породице и једног града. Мапа је пред нама. Лавиринт не постоји. Сасвим једноставна путања једноставних реченица.Већ на почетку те мапе имате упутство како најједноставније осетити корачања Лакованих белих ципела, где нам Наташа напомиње да је то Мали породични роман. Тај мали породични роман, се отвара пред читаоцима као и горе поменута слика идиличне породице у празник који посматра усамљени шетач. Пре сваког обувања белих лакованих ципела, први путоказ је у цитату Патријарха Павла:
Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети;
од њега не зависи ни од којих родитеља,
ни од ког народа ће се родити,
али од њега зависи како ће он поступати у датом времену:
да ли као човек или као нечовек,
без обзира на то у ком народу и од којих родитеља
.
Кроз тај цитат можемо да докучимо све путеве, судбине, изборе једне породице и једног града. Породица и град као мотив су непресушни вековима. У овом случају су нераскидиви. Наташина прича не би била потпуна да Нови Сад, као и једна новосадска породица нису главни јунаци њене прошлости, али и будућности. Будућности коју жели да промени учећи из прошлости. Та учења и те жеље Наташа мења пишући о свему што је чула од своје мајке. Исповести жене, једне мајке која је желела да олакша душу, али и своју причу подели са свима којима је потребно охрабрење.
Ликови, и њихови поступци, као и генерацијске разлике и смењивања, чине овај роман слојевитим. У тој слојевитости се Бундалова Микић одлично сналази. Ликови су јасно дефинисани у свим својим поривима, врлинама и манама. Карактеризација ликова је представљена као и породични албум који прати ову причу. Тај албум, баш као и парарелне приче и главни јунаци у Ани Карењиној, доносе још једног главног јунака. Град, Нови Сад!
Корачајући Лакованим белим ципелама смејаћете се, плакати, кожа ће вам се често јежити. Многи ће препознати нека боља времена своје младости. То Бундалова Микић кроз интертекстуалност шири крила свог пера и доприноси да овај Мали породични роман постане драг најразличитијој старосној публици. Међу том публиком, они мало истанчанијег укуса препознаће и направити паралелу са једним од првих породичних романа и чувеном Толстојевом реченицом:
Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.
Управо у тој реченици и свему што смо на почетку у речима Патријарха Павла прочитали, Наташа нам једним сведочанством дочарава добро знане пословице и исказе: Није злато све што сија, Љубав се не купује, Породица је светиња. Попут водича води нас кроз Нови Сад некад и сад, кроз једну породицу, одрастања, пролазност и смену људи и места где се они налазе. Несрећни ликови урамљени у своје судбине и најзад потомак, који жели, стварајући роман да прекине ћутање и проговори о свему. Храбро, онако како је кукавицама најтеже, искрено, колико год тешко, болно, за неке поражавајуће, било.
Да ли је тај говор кроз додолски обред или кроз популарне песме различитих времена, да ли је то кроз фотографију, или хронику једне породице чија прошлост, садашњост и будућност припадају Новом Саду? Књижевност и јесте варљива игра, за сваког другачија, па верујем да ће свако од читалаца пронаћи свој кроз Корачање Лакованих белих ципела.

Несебичност и припадност младе и талентоване Наташе Бундало Микић заслужује не само захвалност Новог Сада, њене породице, већ најпре свих нас који то нисмо, а имамо могућност да вирнемо у једну интиму, као усамљени шетачи у празничне дане.
                                
                                Из рецензије романа

                                       Ивана Стојић, књижевница и професор књижевности
                                                                  23. август 2016., у Смедереву

уторак, 06. септембар 2016.

ПРИЧА О МАЛОМ МРАВУ



         У полусну, исцрпљена од кашља, високе температуре, и узалудног труда да постигне лепоту чистог и мирисног, у сиромаштву и осипању, тражила је сан. Није долазио. Паучину, коју никад није волела да уништава, сматрајући је уметничким делом и лепотом стварања, посматрала је како лелуја и у својој лакоћи постојања производи различите облике, налик огрлицама на зиду о које се сенке њишу.
           
Напукли зид као испуцала земља жедна кише. Поновно враћање на давни тренутак. На један дан, сат. Узалудно се трудила да се сети неких детаља. Безуспешно. Иритирало ју је више од кашља. Она, за коју кажу да  памти као слон, није могла да се сети. То поређење јој је увек изазивало осмех, и замишљала би слона налик Ћири, питајући се да ли слонови заиста имају неисцрпно памћење. Позабавиће се тиме. Мисли су јој лебделе попут паучине у давну прошлост. Људи који памте чак и са двадесетпет година имају велику прошлост. 
Немир и узалудно тражење шара на сукњи, мешање боја на блузи, мирис пролећа или можда јесени... Нису могли да се пробуде и прикажу јој целу слику. Ту епизоду.
У кругу фабрике која храни један град и трује пола земље, са мајком је чекала... У сећању се ништа није појављивало сем тог чекања, испуњеног тренутка који се све чешће враћао у мисли и приморавао је  да буде иста она девојчица.                                                                                         Напукла земља (као и зид) открила јој је нови свет. У досади и дечијој нестрпљивости тражила је неку забаву, а онда је опазила читаву војску мрава. Одушевљена њима и брзином кретања заборавила је на учмалост. Посматрала их је како сваки од њих ради свој посао, како излазе и улазе у свој мравињак и изнова чине исто, неуморни, орни, не застајући, не жалећи се. Вредно и са циљем. Била је очарана! Пожелела је да се поигра са њима. Ставила је дланове на земљу тако да су се оба палца и кажипрста спајала и чинила квадрат. У њему би заробила по ког мрава и видевши да је збуњен пуштала га да настави своје обавезе. Десило се изненађење! Најмањи од заробљеника се попео на девојчицин прст, претрчао преко руке и опет се нашао крај свог мравињака. Била је очарана! Питала је мајку да ли је видела чудо.
>Наравно да сам видела<, мајка јој се насмешила.
            >Таква си и ти и израшћеш у још храбрију девојчицу од малог витеза.<
Није јој било јасно како велики мрави нису успели да победе препреку, а најмањи јесте.                        >Победу не доносе физичке величине, већ оне у нама. Храброст и жеља да опет буде на земљи малог мрава је ту и довела. Као када ти ниси смела да се играш са животињама због алергије а од силног дружења са њима постала си имуна. Тако је и у животу. Постанеш имун на неке препреке, и јаком жељом оствариш сан. Разумеш? Наравно да разумеш! Хајде сада пусти мраве да раде свој посао. Него, да научимо једну песмицу о њима...<
            Ни песмице није могла да се сети. Једино се сећала своје тадашње усхићености и непрестано је понављала научене стихове, гледајући у мраве и маштајући да је чују. Њене дечије очи су чак и виделе да су радосни што се обраћа њима. Сећала се оног наставка приче када је угледала највећег мрава на свету, жуте боје. Не жуте као сунце и мимозе, већ као жут шећер, ружно жуто као трула дуња. Није јој се свидео. Ништа није радио, надгледао је вредне дружине. Неколико мрава је чак и убио! Хтела је да га зароби или баци негде далеко од величанствене скупине. Мајка ју је тада упозорила да су ти мрави опасни и да уједају. Објаснила јој је да је он њихов вођа и да морају да га слушају. Они који то не чине прођу као настрадали. Детиња очараност претворила се у тугу, срџбу, разочарање.
>Да ли и мали мрав мора да буде убијен или мора да слуша оног ружног жутог?<
>Не брини. Мали мрав је неустрашив. Мало је таквих. Он ће се отиснути у свет, слободан и свој! Направиће себи мравињак какав сања и неће имати никога над њим да га мучи и кори. Не брини! И престани да га тако гледаш! Колико је тај, како си га назвала, жути и ружни, зао и крив за њихову несрећу, толико су и они сами криви што му допуштају. Разумеш?<
>Да, разумем! И обећавам ти да никада никоме нећу дозволити да тако поступа са мном. Свако може да ради шта жели и иде где му срце каже.<
>Тако је душо. Не сумњам у твоју храброст.<
Тиме се њено сећање завршава. Ни мајчине сукње, ни блузе, ни годишњег доба се не може сетити. Једино се сећала датог обећања, напукле земље, малог мрава, као и оног жутог, ружног.
Напукли зид.
Огрлица нанизана од паучине.
 Бар кад би се сетила почетних стихова песмице...
 >Хајде, сети се! Пробуди слона у себи.<                                                                        Дечија очараност и разочарања су затрпала сву позадину тог  догађаја. Једино чега се још сетила јесте да је у чекању неки човек, налик ружном и жутом мраву, прошао и једним кораком разрушио мравињак. Питала га је зашто је то учинио и како би се осећао да му сруше кућу. Рушитељ се насмејао и питао да ли је њену кућу срушио. Девојчица му је рекла да нема кућу. Окренуо се ка девојчициној мајци и упитао:
   >Ви, беше, чекате решење за стан?<
   >Да, ево већ сат времена никако да истакну завршну листу...<
Нестао је иза велике капије. Девојчица је мајци рекла да не смеју да остану ту. Отишле су.
  >Твој пут малог мрава је већ почео...<
Сетила се мајчиних очију. Влажне, као роса у јесен када на површини листа заблиста, цаклиле су се као долина јелки под снегом. У очима некадашње девојчице Дунав се узбуркао. Од сећања...
Није се усудила да размишља о неким другим данима.
Ново јутро ју је обасјало сунцем. Вољна, живахна, насмејана, погледала је нокте да јој од сећања није остало које зрнце земље. Отишла је у свој мравињак, да слуша, сања и дарује речи. Одржала је обећање и никада није престало у њој да куца једино и неустрашиво срце малог мрава који брани и бори се за свој мравињак...

Мајци за рођендан
Недостајеш ми...                                                            Нови Сад, јануар 2009.