Хроника тешких корака

Најчешће, у зимске празничне вечери, усамљени шетачи воле да вирну кроз туђе прозоре, бар зеницама да упију унутрашњост, топлину и однос породице која је наизглед заштићена и срећна у свом кутку света, ретком тренутку окупљања и празновања. Учини се да су људи срећни, задиве осмесима, разговорима, богатом трпезом. Заборављајући да свако лице има наличје, да и туђе руже имају трње, само што нас не боде, дивимо се туђим цветањима. Заборављајући да су људи велики у доба празника, после као да ишчезну. Онда нас изненади звук корака, неких јаких ципела о калдрму, које скоро да више да нема, ко год био усамљени шетач схватиш да ниси само ти на улици, у безнађу, ван дома и топлине. Ципеле су откриле да и други лутају.

Једним таквим ципелама, корачајући књижевношћу, Наташа Бундало Микић покушава да направи мапу једне породице и једног града. Мапа је пред нама. Лавиринт не постоји. Сасвим једноставна путања једноставних реченица.Већ на почетку те мапе имате упутство како најједноставније осетити корачања Лакованих белих ципела, где нам Наташа напомиње да је то Мали породични роман. Тај мали породични роман, се отвара пред читаоцима као и горе поменута слика идиличне породице у празник који посматра усамљени шетач. Пре сваког обувања белих лакованих ципела, први путоказ је у цитату Патријарха Павла:

Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети;
од њега не зависи ни од којих родитеља,
ни од ког народа ће се родити,
али од њега зависи како ће он поступати у датом времену:
да ли као човек или као нечовек,
без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.

Кроз тај цитат можемо да докучимо све путеве, судбине, изборе једне породице и једног града. Породица и град као мотив су непресушни вековима. У овом случају су нераскидиви. Наташина прича не би била потпуна да Нови Сад, као и једна новосадска породица нису главни јунаци њене прошлости, али и будућности. Будућности коју жели да промени учећи из прошлости. Та учења и те жеље Наташа мења пишући о свему што је чула од своје мајке. Исповести жене, једне мајке која је желела да олакша душу, али и своју причу подели са свима којима је потребно охрабрење.

Ликови, и њихови поступци, као и генерацијске разлике и смењивања, чине овај роман слојевитим. У тој слојевитости се Бундалова Микић одлично сналази. Ликови су јасно дефинисани у свим својим поривима, врлинама и манама. Карактеризација ликова је представљена као и породични албум који прати ову причу. Тај албум, баш као и парарелне приче и главни јунаци у Ани Карењиној, доносе још једног главног јунака. Град, Нови Сад!

Корачајући Лакованим белим ципелама смејаћете се, плакати, кожа ће вам се често јежити. Многи ће препознати нека боља времена своје младости. То Бундалова Микић кроз интертекстуалност шири крила свог пера и доприноси да овај Мали породични роман постане драг најразличитијој старосној публици. Међу том публиком, они мало истанчанијег укуса препознаће и направити паралелу са једним од првих породичних романа и чувеном Толстојевом реченицом:

Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.

Управо у тој реченици и свему што смо на почетку у речима Патријарха Павла прочитали, Наташа нам једним сведочанством дочарава добро знане пословице и исказе: Није злато све што сија, Љубав се не купује, Породица је светиња. Попут водича води нас кроз Нови Сад некад и сад, кроз једну породицу, одрастања, пролазност и смену људи и места где се они налазе. Несрећни ликови урамљени у своје судбине и најзад потомак, који жели, стварајући роман да прекине ћутање и проговори о свему. Храбро, онако како је кукавицама најтеже, искрено, колико год тешко, болно, за неке поражавајуће, било.

Да ли је тај говор кроз додолски обред или кроз популарне песме различитих времена, да ли је то кроз фотографију, или хронику једне породице чија прошлост, садашњост и будућност припадају Новом Саду? Књижевност и јесте варљива игра, за сваког другачија, па верујем да ће свако од читалаца пронаћи свој кроз Корачање Лакованих белих ципела.

Несебичност и припадност младе и талентоване Наташе Бундало Микић заслужује не само захвалност Новог Сада, њене породице, већ најпре свих нас који то нисмо, а имамо могућност да вирнемо у једну интиму, као усамљени шетачи у празничне дане.

                                

                                Из рецензије романа

                                       Ивана Стојић, књижевница и професор књижевности
                                                                  23. август 2016., у Смедереву