Živimo u vremenu koje se pribojava da li će ući u čitanke, ne samo zato što danas svakojaki sastavljaju udzbenike, već zato što bismo stali zatečeni pred sobom:
"Šta reći i ostaviti budućnosti?"
U jednom takvom vremenu, individua strada, a kolektiv lažno izvršava svoje zadatke. U jednom takvom vremenu Edi Saša Đorđević, hrabro i smišljeno uzima jedan period o kome se ne može pisati ni lepo ni lako. Ipak, Saša pronalazi i lepotu i lakoću. Svojim jednostavnim rečenicima gradi priču, nalik pričama kako se gradila naša tvrđava. Đorđević se drži dva pitanja koja su jako poznata, a pronalazimo ih u Andrićevoj "Prokletoj avliji", kad i kako? Hronološkim pripovedanjem, već na početku priče, dobijamo glavni motiv romana, dve sudbine dva brata.
Motiv braće neprijatelja imamo još u Bibliji, Avelja i Kaina, u našoj narodnoj književnosti, Marko Kraljević i brat mu Andrijaš, u Prokletoj avliji, itd. i evo sada kod Đorđevića to su Gojko i Stefan.
Dva dečaka, od iste majke rođena, dobijaju težak zadatak sudbine. Takvi zadaci ili se rešavaju tragično, ili zauvek ostaju da podsećaju i opominju da čekaju svoje rešenje.
Veličina i razlog zašto je Sašin "Janičar" važan je , između ostalog, u iskoraku motiva braće neprijatelja. Kroz rešenje zadatka dve sudbine postaju opet jedna, kao što im je jezik, krv, zemlja ista, i dobijamo prstenastu kompoziciju. Savršenost forme, ali i propovedanja u kome nema patetike, a opet čitajući pojedine delove, žmarci uporno osvajaju telo. Sigurno, jedna od takvih rečenica je i u opraštanju oca i sina, gde otac kaže sinu:
"Sine, ako je suđeno otići ćeš u Tursku. Možda ćeš se i vratiti jednog dana. Ali ne zaboravi nikad da si Srbin. Budi Turčin mačem, ali nikad srcem!"
Ponovo pronalazimo kao kod Andrića, poreklo stvari otkriva suštinu stvari.
Nesrećni Gojko (imena nisu slučajno izabrana) nije zaboravio na svoje poreklo i na svoju suštinu. Rešenjem, tj.odlukom, lik Gojka nas podseća da nismo svi izdajice i da bratoljublje i pripadnost svojoj zemlji, ni malo lak, život čine mnogo smisleniji i lepši.
Čitajući "Janičara" nećete se uplašiti za budućnost, jer ovaj roman ostaje da nas podseća kakvi smo bili, pa se malo zaboravili, ali i da nas nauči kakvi valja postati.
Prašnjavi, ne od dela, već prašine naše blagorodne zemlje, Đorđević nas poziva da se vratimo ne samo zemlji i istoriji, već i sebi samima. U nadi da ćemo čitati priču o dva brata čiji su očevi poginuli hrabro braneći čast Srbije , verujem da će se Đorđević pronaći u Valerijevo poruci:
"Kritika čini da slika u oku postane ideja u umu. Taj proces, ne vodi ka čišćenju dela od ljudskih značenja, već ka zgušnjavanju tih značenja."
Izrečeno u Narodnoj biblioteci u Smederevu
15.decembra 2016.
Нема коментара:
Постави коментар