недеља, 10. октобар 2010.

Додир нестајања

Потрошили смо речи
И у чуђењу искорачили
Као увређени...
Потрошили их
Као што се ималин
За ципеле потроши
У покушају
Да се старој обући
Врати сјај,
А речи уморне
Као у лудилу
Између
Асфалта, ђона и стопала.
Разјапљена одзвањају
Сва лутања
-На извол'те.
У чуђењу,
Можда више увређено.
Залепићу свој
Длан о длан,
Десни на леви
Или од тројства ка срцу.
Спојићу их као кад се
Споји одвојен ђон
Са склоништем за стопала.
И тако уморне руке
Загрлићу налик
Сестринском загрљају,
Загрљају дочеканог
Пролећа или јесени...
И нећу мислити, ни тражити, ни слутити...
Пустићу да се сједине.
Пустићу да путеви
Десне и леве руке
Направе своју мапу
За моју судбину.
И нећу се овај пут лагати,
Не!
Додиром руке о руку,
Додиром длана о длан,
Линијом живота, смрти,
Љубави, мржње,
Храбрости и страхова,
Оставићу да изуме
Неки нови свет и осећај.
Нећу јести, ни пити,
Нећу миловати, ни писати.
Посматраћу како моје руке
Рађају нешто
Што се још родило није.
И нећу се сећати
Оних шапутања,
Усана око образа и уха,
Оних, као случајних додира,
Голих рамена,
Која су се као у пролазу
Дотакла и
Оних трагова на врату.
То сигурно не!
Нећу ни оних хладних или топлих
Прстију у коси...
И као случајно пређен пут
Кажипрста од чела до груди.
Ако и не заборавим
Сигурно ми неће недостајати,
Сигурно их нећу пожелети опет,
Јер све је то било у мраку,
А ја волим Сунце!
Окренућу се и отићи
Из ваше уморне свакодневице
У којој упорно
Лепите старо и
Матираним стварима
Качите лажни сјај,
Попут несрећника
Обешеног о дрво.
Тај несрећни сјај
Никада неће имати своју величину,
Као што ни угаљ
Не може бити Сунце
Иако греје.
Окренућу се отићи
Из ваше уморне свакодневице
У којој желите да вам пишем
Песме од стихова
Који се на руци могу избројати,
У којој желите да
Постојим увек у истим ципелама,
Које ћете ви по својим
Уверењима гланцати
И спајати неспојиве...
Трчаћу боса по свом предграђу.
Боса ћу миловати Дунав.
Боса као бескућници
Корачаћу по врху и дну,
По земљи и асфалту.
И нећу се сећати,
А и ако не заборавим
Окренућу се и отићи,
Некуд
Где могу склопити дланове,
Као за молитву,
Као за тражење.
Тај додир путева,
Левог и десног,
Од срца ка покушају
Да се направи крст.
Тај додир спојених линија
Које су само моје,
Додир када су се сусрели
Небо и земља,
Вечност и трен.
Додир нестајања
Далеко од свега и свих
Ставићу у речи,
Своје речи,
Које не умем потрошити!

20.октобар 2007.
Нови Сад


Неминовност


Бог прашта.
Човек не заборавља.
Не тражи од мене
Да глумим Бога.
Не тражи.
Не могу и нећу.
Превише га волим и поштујем
Да бих га означила човеком.
Бог прашта
Човек не заборавља.
Једино још могу и јесам
Човек.

Датум изгубљен...

Обешени победници


Осветљена вешала смеха
Урамљено стоје
Као украс или подсетник:
"Смех је постао илузија!"
Смеше се имена ликова
На знаним књигама
И мој мачор трепћући дрема.
Топлота у недостајању
И светло у чежњи.
Соба налик соби одрастања
И предграђе налик
Предграђу у коме сам рађала снове.
Дунав у близини,
А тако далек и туђ.
(И одраз у огледалу нас превари,
А посебно утеха стварности
Коју желимо да видимо
Као сјајно сећање на детињство).
Небо као да се пробушило
Од свих осветљених
Вешала смеха.
Кроз болесно ружне рупе
Јапи светлост
Налик лудилу.
Превара или стварност?!
Више нико
Нигде више
Можда никад као некад
Осмеси се не рађају,
Снове убијају.
Рођени који су опстали
Висе на осветљеним вешалима.
Као пред смак
Последњи зраци Сунца.
Можда је ипак
Све то
Под другим туђим небом?!
Плачем! Смејем се!
Више не разликујем
Развучене усне од мокрих очију.
Стварност или превара?!
Само видим осветљена вешала смеха
Враћам се у своју стварност детињства
Тамо је било свега.
Тамо је постојала илузија
Која ме је стварала.
Желим да јој се вратим,
На њој су осмеси
Ако ништа и нико други
Били истински победници.

Спас

Тражићеш срећу
Као комадић слагалице
Који недостаје.
Схватићеш да је нестао
У растанку са детињством.
Ако си храбар
Покушаћеш да га створиш
У неким
Лажним осмесима,
Празним погледима,
Грубим додирима,
Неуспелим покушајима
Да се сања.
Болеће буђење
Неуспелог рађања среће
Пронађи комадић
Који недостаје.
Ако је остала
Макар и сенка од детета
У теби,
Нећеш се љутити
За живот цео,
Нећеш мрзети,
Нећеш одустајати.
Смејаћеш се и играти
И када није за смех и игру.
Волећеш,
Праштаћеш,
Сањаћеш.
Срећан си,
Спашен си!

21.децебар 2006.
Нови Сад

Тражење Дунава


Магловито јутрo
Тражење Дунава.
У поспано
Новом дану
И тонуће
У сопствено
Постојање и стварање.
Одају ме тајне,
Скривају јаве,
Покрећу зраци који
Нестају са падом
На тло земље.
Нестаје и последњи
Откуцај наде
Да златна птица постоји.
На небу облаци
Глуме шампите,
А мостови зачуђено
Посматрају људе
Питајући се
Ко ли због кога постоји?!
Пролазе дани,
У сваком новом,
А можда и старом,
Тражење Дунава.
Одводи ме у тонуће
Сопственог постојања стварања.
Можда не потонем
А нађем га.

28.новембар 2006.
Нови Сад



Заточени у бекству



Тражили смо
Неке друге светове
Од оних у којима смо се родили.

Нисмо умели да разликујемо
Богатство од заточеништва.

Тражили смо
Неке друге светове,
А остали су у нама вечно
Они у којима смо се родили...


 25.јануар 2010.
 Смедерево

субота, 09. октобар 2010.

Mонолог осмеха







Монолог осмеха

Ивана Стојић





















Монолог осмеха

Ципеле оне обуј
Kоје си купила
Jер се теби једино свиђају,
Tо је довољно.
Кошуљу обуци и крагну избаци,
Косу пусти,
Тако си слободнија.
Крст око врата стави,
Руке у џеп.
На рамену торба,
У њој     
            Песме...
Крени у нова лутања
Са осмехом на лицу.
Спремна си?
                       Јеси!
Средила си се
За нова лутања.
Дигни с очију завесу
И на позорници усана
Пусти речи да играју.
За путем раније што дође
Потрчи,
Извади из џепа руку,
Махни.
Ико ако ти се обрати
Следи,
Пита,
Укори,
Ишта ако те чека
Снађе,
Прати,
Ако кренеш игде
И стигнеш;
Знаш тајну своју
И оружје.
Знаш ли?
               Знаш!
Лекцију си научила,
Очи разбистрила,
Спремна си да изађеш у свет.
Да,
Још само тајна.
Твоја тајна,
Коју лукаво пушташ
На позорницу
Глумећи живот.”

Уз Осмех
Одлазим у лутања...
Смејем се
Сама
Са светом
Животињама
Сунцем
Даном и Ноћи.
Смејем се…






















БЕЗ ОСМЕХА

Као вино
             
Зубима кидам
Украдено грожђе.
Почиње да мирише
Има укус вина.
Ипак, слатко је.
Топи се у устима.
Не знам зашто
Једем га лепршаво
И срећно.
Задовољна сам што га имам.
И што га је неко
За мене украо.
Мајка хвала ти!
Ипак
Чинију пластичну
Нећу оставити празну
Сачуваћу најслађе гроздове
За сестру.
Мајка нам је иста
И крв и земља.
Душа носи једну жељу
Телефон ћути.
Али срећна сам!
Зубима кидам
Украдено грожђе
Које почиње да мирише
И има укус вина.
Видела сам Сунце!
У туђим виноградима
Зру нови плодови.
А у мојој души песме.
Мајка тражи нове воћњаке,
Телефон ћути.
Јефтина чинија
Чека друго воће
Које деле сестре.
У устима укус грожђа...

Мајци и Дади

Одлазиш

Одлазиш,
Желиш да ме напустиш.
Заиста одлазиш,
Више ме не разумеш?
Ти заувек одлазиш,
Остављаш ми сенку све до пола света…
Одлазиш…
После одласка схватам
Да никада дошао ниси…

Упознајте Душу

Ја нисам птица
Јер немам слободу,
Крила су ми сломили...
Нисам небо,
Не знам за белине-
Црне су увек биле ту....
Ја нисам љубав
И не знам
Како је бити вољен
Када волиш...
Нисам ни Сунце,
Хладно је, зима је, снег је...
Ја нисам срећа,
Смисао јој не знам,
Несрећом...
И нисам птица, ни небо
Нити белина...
Нисам ни љубав, Сунце, нечија срећа...
Упознајмо се,
Душа сам у мраку,
Неосунчана и несрећна,
Сламаних крила.
Ништа не тражим
Али пружам...
ДУША САМ ПОВРЕЂЕНА!

Одлазак

Остаје ли светлост у овим животима
Када нас тама и туга оставе?
Некада,
Смех ми је миловао уши,
Речи сигурности и доброте
Чиниле су се обичним.
Знам, нису биле сање.
Била је ту!
Данас нема смеха,
Ни речи,
Најдивнијих!
Превише је туге
И много таме,
Успомена и сећања...
Да ли уопште постојимо
Кад одлазимо?
Да ли је трен драгоцен
Обичан?
Реците ми да је и то живот...
Схватам грешку:
Праве ствари-погрешно време.
Али...
Не разумем да је нестала
Са смехом
И речима,
Оним најдивнијим!
Очи,
Заувек су затворене,
За сан вечни.
Желим...
Да је опет кошмар,
Мада... нисам сањала,
Стварност је,
И  боли...

Тетки некада,
Данас једино Мајци

Песничка истина

Песници око мене
Говоре своје песме...
Кажу да Бог једини суди и казни,
Кажу да једини праве песнике зна...
Верујем, све ће Он једном рећи,
И мале тајне великих...
Рећи ће и ко је песник Душом!
Рећи ће истину...

Сан најмилијих

Спавајте мили моји,
Спавајте када говорим,
И певам.
Спавајте,
Сањајте лепши свет,
Шареније снове
Од оних
На јави сневаних.
Усните да не постојим,
Ни моје приче.
Усните да моје усне
Не изговарају ваша имена
У дугим, искреним молитвама.
Усните да не постоји Душа
Која сања хармонију живота.
Спавајте и сањајте
Искрено и невино
Као што дечије очи виде свет.
Бићу увек будна за вас
Ма какви били ваши снови.

Изгубљени град

Сањала сам...
Далеки град
Улице згужване,
Неки сиви свет...

Сањала сам...
Заћутала лица
Немих очију,
Уморних навика...

Сањала сам...
Себе у том граду,
Нечије сузе
Као најдубљу реку... 

Сањала сам...
Те погледе,
Немире и снове
И уздахе...

И бежала сам
Тако дуго,
У још тамнији град...

Можда су истински
Неки снови?

Будим се
Опет сиви град,
Сиви град...

Помолила сам се
Дуго и искрено,
И све сањано
У ризницу успомена одложила,
Погледала у јуче
И храбро данас пошла
За ведрије сутра!

Сама II

Сама сам
У лудом свету,
Лудим годинама,
И сновима лудим...
Понекад сама
Само са чежњом,
Уз усамљеност
И бесконачну љубав
Никада узвраћену...
Каткад сам сама
Као данас,
Само са песмама
И оним лудим сновима...
Тешко ми је
Да се са животом борим,
Останем једини морнар после буре...
Недостајеш ми...
Чекам те...
Још увек сам сама,
Али једном све прође...

Животна представа

Склањам завесе и схватам:

Немам снаге да пишем,
Када се на пола дели.
Зар песници немају право
На одмор и самоћу
Мада су стално сами?...

Нисам снажна за залуд и причања
Сада, у време савета.
Зар ћутња не сме да говори?
Можда је заборавила?

Немам више снаге за објашњења.
Не чиним то.
Глуви ме не чују
Нити слепи виде!

Последња трагедија је завршена,
И завеса спуштена.
Наступам
Бунтовна и повређена,
Само Божија и српска!

Спремите се
Сезона је драма.

Још увек те сањам

Видим те... Ту си!

Поново те сањам
Као некада.
Чежњиво и нежно,
Најлепше на свету.
У сваком си пролазникуи тражен
Нађен само у песмама
И сновима....
Опет те сањам
Замишљајући ти покрете
Измишљајући навике,
Погледе
Додире међ прстима нашим...
О, тако је увек,
Створим сан, као песму
Сву јој своју љубав и лепоту дарујем...
Сутра се пробудим
Када ничег нема.
Само песме остају да боле
И чекају са мном...
Али те поново сањам,
Говориш ми речи
Оне из снова,
Музику ми дарујеш
Одскора, само нашу.
Само за нас...
И поново те сањам.
Чини ми се да долазиш,
А знам, нестаћеш...
Са последњим стихом
И новим буђењем.

Нестајеш... Више те заиста немам...

За опроштај…

Нека ми опросте
Године давно прошле
Јер их нисам
Као дете проживела…

Нека ми опросте
Успомене и сећања
Што их вечно носим
И пречесто узнемиравам…

Нека ми опрости
Моје Смедерево
За сва корачања
Без осмеха…

Нека ми опрости
Дунав бесконачан
За све дубине
У очима мојим…

Нека ми опросте
Пријатељи
За сувишне туге моје,
Радости изостале…

Нека ми опросте
Животиње драге
За слабост моју
Увек за њих...

Нека ми опросте
Народи сви
Јер народ свој
Безмерно волим…

Нека ми опросте
Шуме и шуме
За сваки лист хартије
Иако стихом испуњаван...

Нека ми опросте
Писмоноше
За онолика писма
Латицама Сунцокрета исписана...

Нека ми опросте
И професори
За ненаучено
Јер су ме лутања учила…

Нека ми опросте
Пролазници намерни
За опроштаје          
Све моје за њих…

Нека ми опросте
Песме моје
За тако мало среће
Под њиховим небом…

Нека ми опросте сви
Нека ми опросте све
И када нема
Нешто да се прашта

Само не опростим себи
Године оне прошле
Носећи са мном
То што вечно памтим…

Међу кутијама

Почећу да скупљам кутије!
Отвориш је
Приложиш своје благо
Погледаш само на трен
И срећно затвориш!
А онда гледаш само зидове
Који твоје богатство крију.
Ма почећу да скупљам кутије
И у свакој ћу своје благо чувати!
Кутија боје мора
Биће за снове,
А боје Сунца
За осмехе!
Кутија боје крви
Биће само за љубав!
А за моје песме...
Направићу најлепшу кутију
Без зидова и крова.
Биће највећа
Као сва пространства Света
И најдивнија
Као Живот!
За себе...
Кутију ћу од стихова наћи
За све туге и радости
Боје љубави, осмеха и мора...
И бићу ту негде
Између јаве и сна
У некој од кутија
Чекајући дан
Кад се успомене
Поново размиле по соби.
Претворићу се и сама у кутију!
Сваки ће угао скривати
Своје сузе и боли
А на средини
Чуваћу све радости!
Сигурно ћу почети да скупљам кутије!
Чуваћу их најдаље од немира.
Биће у бојама осмеха
И љубави и снова!
И сваку ћу кутију
У кутији Душе чувати.
А ја ћу лутати између њих,
Тих кутија сатканих од песама,
Кроз лавиринт туге и радости...

Не додируј ме...

Не додируј ме...
Никада више
Као некада
Као јуче и као данас...
Кад желим да дођеш
Не долази
Кад желим да си ту
Молим те нестани...
Више никада ме не додируј
Уморна сам од додира...
Немој...
Превише су додири болни...
Нестаћеш...
Још дуго ћу осећати
Додире твоје...
Из сна искорачим
Пустим Сунце на капке
У мени си
Иако никада
Ниси крај мене био...
Никада ме више не додируј...
Не желим да се сузна будим
На корак до сећања
Гута те измаглица новог дана
И нисам сигурна
Да ли сам још снажна
За додире и снове...
Довољно си чаробан
За вечност
Иако још један сан си
Али више никад
Не додирни ме...
Лакше се будим
Када додири
Иако годинама чекани
Престану...
Не додируј ме више никада
Ако сан си
И нестајеш под звездама
Ако си мој
Само за добру ноћ
И лаки сан
А не за добро јутро
И лаку ноћ...

Душа Души

У граду крај Дунава
Сваке се јесени жуте
Песници окупе.
Самозвани песници?
Не желим…
Бог нека суди…
Вечерас вам пишем
Као споредни лик
Лошег цртаног филма,
Помало тужног,
Јер нечије песме ћуте.
Моје песме
Али уз молитву,
Храброст и Сунцокрете,
За све ове песнике лажне,
Из ината и поноса,
Из свег срца,
Певаће се моје песме!
Искрено, као што су писане,
Искрено, као кад проговара Душа,
Певаће се и певати…
Волим те једино моје писање…
Волим Вас, Песме моје…
Све вас волим…

Ако постоји...

Ако постоји јача туга,
Од ове моје,
Трпећу је трајно
И са њом живети...
Ако постоји тежа самоћа,
Од ове моје,
Ја ћу да је живим
И својој је додам.
Ако постоји болнија усамљеност,
Од ове моје,
Са њом ћу боловати
Али живећу...
Ако постоји дуже чекање,
Од чекања мога,
Нека у чекању живим...
Ако постоји јача љубав,
Од љубави моје,
Узећу је к Души
И постаће љубав
Најјача на свету!
Ако постоји искренији сан
Дуже очекиван,
Усамљеније плетен,
Тугом обојенији,
Љубавније стваран,
Све ћу своје да бацим!
Рећи ћу да ништа,
Никад и заувек
Није постојало,
Нити вредно било;
И живећу тако,
Самотно и празно.
Али знам
Моја лозинка, мој је сан и пут
Мој живот и љубав...
И поклонићу све своје
Ако постоји јача љубав, упорније чекање
Нежнији и искренији сан.
Само ако постоји...

Био једном празник…

Данас је празник,
Некада чаробан
Као Вилењаков осмех,
У дечијим очима.
Данас је празник,
У мени сећања
На открића и шаренила…
Недостаје ми ужурбаност око торте,
Присуство драгих,
Најтоплији поглед
За сва дечија хтења…
Недостане и узбуђеност
И црвенило књижице ђачке…
Празник је,
У Души ништа...
Чежња, сутони, одласци…

Немири

Пијане ноћи, пијана јутра
Пијани снови, пијана буђења
Пијан град, пијане улице...
Пијане јесени и зиме
Пролећа и лета...
Пијано...
Пијани немири и заблуде
Истине и лажи,
Пијане су песме и речи
Одласци и доласци...
Пијано све...
Превише трезна је Душа,
Опијена немирима
Свесна пијаног постојања
Без игде заборава…

Ожиљци

У очима Дунав,
Под ногама лутања,
У рукама дрхтаји,
На уснама ћутања,
У сну туга.
А у Души,
Вечни ожиљци...

Желећи…

Да ли сам сама
Пробудила љубави
Према српству и Смедереву
Или их је Господ шапнуо?
Знам да сам их заливала,
Сваким јутром ново Сунце даровала,
Нови Душин део.
Јесам ли се с песмом
На уснама родила?
Не знам.
Рађала сам их уз многе заласке,
Суморна свитања,
Како их је Душа говорила.
Не знам
Да ли је Дунав хтео
Да баш у овим очима
Остави дубине своје
Или су огледањем саме дубоке постале.
Не знам, не знам…
Знам да су љубави моје
Узвраћене и изневерене,
Облаци и песме
Ватреном жељом дошле до мене.
У крви ми је воља
Да са довољних
Деветнаест година
Храбро закорачим
За љубав, песму,
Шарени облак и нову ткану књигу
Када их будем
Овим рукама ткала
Знаћу да Душа
Са својим благом спава.
Знаћу тада
Да ли сам целу себе дала

Стихови чежње...

Уз овдашње немире,
Открића и лепоте,
Уз дружење с морем,
Осећам да ме чекаш и зовеш...
Доносиш ми новости
И враћаш уснуле осмехе
Младошћу расуте и овде,
На пучини.
Осмехе,
Данима сакупљане
На улицама твојим...
Овде, најдаље од тебе
Питају ме зашто се не смејем.
На би разумели
Да сањам само када и ти спаваш,
И чежње су твоје моје али веће...
Море је дивно,
И сваким јутром
Корак сам му ближа.
Али Дунаве
Не тугуј узалуд.
Рођена сам очију налик теби,
У њима си једини и вечан!
И драге су улице ове,
Лица весела и тргови сунчани;
Али не препознам
Ни пијанца нити драгог пса.
Нема мог осмеха,
У теби је са Душом остао...
Осећам како шириш руке,
Чекаш ме,
Са новим немирима...
Али храбро, идући стазама твојим
Превазиђем боли.
Ускоро је осмех поново за тебе
Ускоро и загрљај је вечан твој за мене.
Ускоро… једини граде мој.

Смедереву

Покрадени сањар

Летим...
Сањам...
Живим...

Пели смо се на нечије снове
Мислећи то су наше звезде.
Корачали њима сигурно
Не мислећи да некоме
Можда и болно
Кораци наши остају на души.
Неизбрисив ожиљак.
Пели смо се на те снове
Мислећи да су наше звезде.
Узимали далека и туђа
Плаветнила и ружичасте боје.
Ни слутисмо
Душа се обоји сиво
Можда црно?
Хватали смо и осмехе
Нечије и драге
Као лептире младости наше.
Нечије смо речи
Одредили негацијом
Истином
Тако нам би лакше.
Пели смо се на туђе снове
Мислећи да су наше звезде
Корачали даље сигурно
У сва узимања
И хватања...
Мислили смо да смо високо
Веома и заувек
А тонули смо
Тонули дубље
У сва црнила душа наших
Које смо бојили сами.
Нечијим бојама.
Сада не летим...
Мада сањам...
Будна...
Живим...
Са Душом кршеном.
Налик је лопти крпљеној
Која се ипак ваља.
А они
Себи су велики
У походу на моје
Твоје снове!
У њима виде своје звезде!
Пуштам им
Живим...
За нове и светлије боје
Од оних
У које су они обојили душу своју!

На позорници живота              

Живим...
Глумећи живот,
И тело глуми...
Коврџе скупљене у букет
У улози су
Веселих и црвених жеља.
Очи су Дунав.
Боре око усана
Изнова се развуку
У још један осмех-
Најбољег глумца на мени.
Врат се удружио са стубом живота,
Добро им пристаје
Улога поносног војника.
Лева рука шарено је кићена,
Одвлачи поглед
Са заноктица киданих.
Ноге забораве која им је улога,
Да ли луталице,
Или војника поносног.
Тако постанем навика,
Споредна трагична личност…
Само Душа и десна рука
Никако да се у тој представи скрију,
Нити да оглуме…
Душа трепне,
Рука забележи.
То им је судбина.
Живим...
Глумећи живот,
И тело глуми…
Душа и рука-не знају.
Завесе се спусте,
Остане истина.
Коврџе се размиле,
Дунав потече из очију,
Осмех се у боре врати.
Останем усправно
Глумећи живот.
Душа још трепне у грудима,
Рука опет осликава речи…
Желим да научим да глумим живот.
Желим…
Безуспешно
Душа води руку, распирује речи.
За свет је можда представа,
Души-једина истина.

Рат с пролазношћу

26-ог Јуна
У мојој глави
Водили су рат
Бол, Сан и Воља за животом.
Та глава
Била је на грудима мајке,
Која ме дојила
Свoм нежношћу.
Рука једна
Милује ме по коси
Друга држи мој длан
На себи.
Осећала сам рат
У глави.
Прелазио је у груди...
Капци се затварали
Попут кавеза уморних војника
Негде у туђини.
Али дојење мајке
Смиривало ме
И будило детињство,
Уснуле бајке и сећања
На њене руке и глас...
Некада
Причала ми је
Причу о девојчици
Сиромашној,
И њеним новогодишњим жељама,
Бајку о лепотици и звери.
Чешкала ме рукама радним
Али без бора.
Где ли се све изгуби?
Јачина њених руку
И глас?...
Морам да кренем
У ново трагање
У победу војске бола,
Војске снова...
Побеђујем вољом
И  животом!
Отварам очи
Осећам присуство
Војника бола.
Путујем...
Као да желим да побегнем...
Пред очима
Остареле наборане
Руке моје мајке
И сећање
На њен глас
Којим прича
Најлепше приче...
Војници бола
Остају у глави
И грудима...
Заувек...

Мајци








УЗ ОСМЕХ

Сама I

Сама сам
У лудом свету,
Лудим годинама,
И сновима лудим...
Понекад сама
Само са чежњом,
Уз усамљеност
И бесконачну љубав
Никада узвраћену...
Каткад сам сама
Као данас,
Само са песмама
И оним лудим сновима...
Дивно је,
Иако остајем
Једини морнар после буре...
Дивно,
Иако чекања боле
Некад и усреће…
Још увек сам сама,
Али једном све прође...

Савршен сан

Сањала сам
Душе ситницама ткане,
Звезду падалицу над заспалим летом,
И расцвале сунцокрете
У својој коси...
Сањала сам
Вртове и заљубљене,
Њихове погледе који све кажу...
Сањала сам
Песме ове
У најчаробнијим повезима,
И милионе пажљивих читалаца...
Сањала сам
Бескрај лађа на Дунаву овом.
И сви морнари
Шарене поруке боцом
Пријатељима далеким
Сунчевим одразом пошаљу...
Сањала сам
Његове додире и погледе,
Речи само за мене...
Сањала сам
Душе ситницама саткане
Само за љубави рођене...
Сањала сам ситнице-
Тако ми недостају...

Букет црвених ружа

Град је тонуо у мастионицу ноћи,
Небо најављивало снег сутрашњи.
Једино су га песници осећали
Поред својих пахуља...

Око мене су људи и ноћ
И још хиљаду питања и тражења
Без одговора и нађеног игде...

Сећам се својих дрхтавих дланова,
Свих лептира у телу,
Црвених и плавих,
Боје неба и љубави.
Боје наговештаја...

И све лептирасто беше.
Требало је песмом
Открити себе другима.
Требало је да будем срећна...

И била сам ту
Да се дочарам стихом.
Шта ако не схвате?
Или не желе... ?

Али била сам ту!
Уз немирне лептире
Боје неба и љубави,
Мада ми се учини
Да и лептири тону у боју мастила...

И поклоних себе!
Чујем сударање дланова
Одушевљеника поезијом.
Желех их загрлити...
Покрета нема.
Нема ни лептира...

Али, од једном,
Преда мном,
Најцветнији на свету,
Букет за мене,
Боје страсти, љубави и живота...
Од једном, сви су цветови
Припали мени
И песмама овим.
А тако важни и чаробни
Тако нестварни и дивни
Да би моји били...

У том трену
У цвећу овом
Сва се љубав земаљска нашла,
Пријатељство и срећа!
Схватих:
Лептири су отишли
У најдивнији букет црвених ружа!

Пожелех да величанствене и најлепше
Вечно остану,
Руже црвене.
И лепоту и мирис
Никад не изгубе...

Али дани краду највеће дарове.
И лептири црвени и плави
Разнесоше латице
Увелих ружа.
Узеше латице моје-
Највредније даровање
Душе души...


Осмехом кроз живот

Отварају ми се путеви
Они, које се нисам надала
Да ћу икада отворити.
Корачам улицама,
Упознајем куће и адресе
И друге навике.
Виђам псе лутајуће,
Срећем нове гримасе
Игноришем речи малих грађана,
Те немилосрдне погледе...
Идем тако...
Стазама
Које сам мислила
Да никад нећу отворити.
Теже ми је да корачам,
Када неких нема...
Исте су ове куће
Али није отворен прозор
Нити склоњена завеса,
Мачка не спава на прагу...
Нема тих људи…
Морам проћи
Поред црно-беле фотографије на стубу,
Морам наставити непознатијим путевима
До улица познатих.
Њима се враћам!
Сретнем познат свет,
Лутања и даље боле,
Нађем осмех за пролазнике...

Песмо...

Не даш ми да заспим
И усним још неку лепоту,
Песмо моја.
Ни да склопим очи,
Да не осетим
Како се рађаш у мени,
Тако нежна и тиха
Као јутром лахор;
Речима ткана, великим и лепим.
Не даш да у миру сањам,
Да Живим и Волим
Без тебе.
Ни трен вечности
Нити вечност трена
Не даш без Тебе.
Не даш ми, песмо најмилија
Да са собом живим!

Али постојати без Тебе, песмо
Бесмислено је.
И све лепоте Света
Без Тебе су мале,
Песмо моја!

Пријатељу...

Знам да би ме јако загрлио
Пријатељу,
Да ми кажеш да си ту;
И да ме разумеш, да ме чујеш
И са немирима мојим живиш.
Знам, јер си увек био ту:
Уз моје осмехе и надања,
Среће и тонућа...
Био си када се чезнуло и љубило
Волео ме у чекањима,
Међу доласцима...
Знао си пријатељу,
Да ова Душа
Пола твоја јесте,
И да немир твој
Мој је али већи.
Знам да би ме загрлио,
И загрљен желео да вежеш
Путеве и боли.
Знам да би их Дунавом нашим
У даљине пустио...
Знам, јер си увек био ту
И да си све што сам ја-
Уморан и скривен...
Важан је једино осећај
Да си ту, да мени шириш руке,
Уплаканој и насмејаној...
Када одем, знај да остајем,
Ту, уз тебе.
И знај да се сигурно враћам
После пар кругова око Сунца,
До твог срца,
И нашег загрљаја,
Граде мој...

Смедереву
Могла бих…

И могла бих овако заувек:
Да не погледам пуну судоперу
Ни пожутеле зидове од дувана
Несређен сто,
На пола испијену кафу…
И могла бих,
Али и то боли..
Могла бих,
Да зажмурим на влагу поред кревета
И трагове мачака на постељи,
На цигаретом прогорео тепих
И ненамештен сестрин кревет…
Могла бих
Да не чујем мајчин кашаљ
И не обазирем се на уличну светлост
У покушају
Да се упустим у таму
Своје собе и Душе,
Сањајући неко светло...
Могла бих,
Да заборавим на свитање
Када ноћ одлази путем…
Све бих могла,
И могу,
Док осећам оловку у шаци
И блистам са хартијом исписаном
Осмесима, словима…
Могу све,
Када Бог спусти руку на мене,
Угаси кашаљ у димној соби…
На прљавом чаршаву
Уз дуга светла улице
Отворим Душу,
Помолим се за нови дан
У новој и долазећој
Двадесетој години…
И моћи ћу тако заувек,
Док постоји оловка
И моја Вера
Док постоји молитва
И моја Љубав…
Живот је тако леп
А Бог тако милостив.

С осмехом до смрти

Као у харлекина,
Најкрпеније лутке,
Моје се тело
Савијало од смеха.
Боре се сакупљале
Око усана,
На образу ницала рупица.
Као када деца
Клекну у песак,
Смех ме је чучнуо.
Чудили су ми се
И смејали,
Завидели
И можда радовали.
Али сети се Душа
Да није са осмехом расла.
И као најтужнија крпена лутка
Устајем и скупим усне,
Попут озбиљне девојке,
Мада налик девојчици…
То тужно лице,
Макар као једина истинита улога
Кида све малене завесице,
Ломи сва дрвца харлекинова.
На мојој позорници животној,
Сви се безобзирно врате
Својој улози.
Одиграла сам Истину,
Одиграла драму:
“Више се не смејем,
А некад,
Тако сам се много и дивно смејала.”
Окренула сам главу,
Вратила се свом месту
И лагано умирала,
Тражећи изгубљени осмех,
Ту занесеност Душе
Која игра
У ритму осмеха.
Узалудно тражење
Још и сада траје.
Али знам...
Ушивен осмех
Крпене лутке,
Тај обуздани харлекин
На сцени смеха,
Живеће док сам и ја
И моја позорница…
Макар и глумећи
Смејаћу се!

Лагано, пут Сунца...

Читам вас песме моје,
Написане јуче
Или пре дана и година...
Ето, данас ми се откривате,
Лагано...
Лаган је бол
Лагани трептај
Лагано Сунце
Лагане мисли
А претешке истине,
У лаганом умирању...
Читам вас...
Плакала бих над вама,
Над судбином својом
А ни сузе да пустим-
Мале, најмање...
Суве су у очима реке...
Још Сунце ме само прати
Водећи пут Сунцокрета.
Зауставља кише,
Цвећу дарује боје налик мени,
И не да ми стати...
Само је Сунце остало-
Изводи ме у шетњу
Прати и са мном траје
И не да да вас, песме, оплакујем.
Да њега немам
Безбојна бих сећањима пловила,
Плакала нас,
Песме моје...
Али Сунце је крај мене-
Њему пловим!
Бог нас потопа чува,
Шаље Сунце мојим сузама.
Још сам ближа,
Сијам!
Очи су болне и плачне,
Али на путу сам,
Сунчевом...

Моја истина

Не знам
Зашто вапај Душе моје,
Тај једини спасилац
У двадесетчетири часа
Ишчекивања и одрицања,
Осмеха и суза,
Губљења и тражења,
Ћутања и причања,
Зову песма.
И не знам
Зашто су љубави моје
Налик баладама,
И тонови лутања
Сви личе на драму.
Заиста, не знам
Зашто мој живот,
Та потреба за кисеоником
Значи писати.
Не знам…
Има у том свету
И непотребних реченица
Које вапе за сјајем једноставности,
Вапе за стихом.
Има можда и туге превише
За само једног песника…
Знам да оне тачке узастопне
Као Свето тројство,
Значе још једно јутро.
Знам, зарез је ноћ,
Предах међу свитањима.
Живиш ли тако
Сваки уздах,
Трептај или одлазак,
Живиш моју истину

У сусрет слободи

Ноћас сам сањала голубове,
Први пут.
Као кад дуги у сусрет потрчиш,
Или за лептиром,
Као кад први пут пођеш ка школи...
Сећам се,
И тада су ме надкриљавале
Те чудне птице
И симбол, а стварност...
Више знају него што траже,
И тако лете...
Само лете...
Ноћас сам их први пут сањала,
Чудне птице налик бајци.
И први пут до школе,
Били су уз мене,
Голубови...
И први научен стих
О голубу је био.
Ето, ноћас,
Сањах те чудновате птице...
Као кад дуги у сусрет потрчиш,
Или за лептиром,
Као кад први пут пођеш ка школи...
Не упознах их раније,
Голубове...
Дете у мени
Никада није за њима потрчало,
Није их јурило трговима...
Нисам желела да их ухватим!
Пробала сам њихово месо-
Као да једеш слободу...
Гледала сам тај лет-
Као да летиш у слободу...
Али ноћас,
Уместо песмице и корачања ка школи
Сањала сам их-
Те птице...
Симбол, а стварност
Траже више него што знају
Лете и кад није за лет...
Ноћас сам их први пут сањала...
Не желим да их додирнем,
Не желим да их икада ухватим!
Уплашили би се, одлетели...
То је као да заробиш слободу,
Као да прекинеш сан
Или претучеш нежност...
Као да дугу начиниш безбојном,
Цветове отмеш лептирима...
Желим да их виђам
Тако, у јатима
У сну и стиховима.
Желим да вечно остану у симболу,
У тражењу,
Можда се нађемо
У лету
Њиховом
Мом
У сусрет дуги!

Између живота и смрти

Погледам кроз прозор
Умирање

Моја љубав
Леш је само

Срећа
Трули у парку

Сећања ме покрену
Да ојачам и живим...

... И уз све смрти
рађам нове стихове...

Ипак живим!





























ТРАЖЕЋИ ОСМЕХ

Треба ми неко

Треба ми неко
Ко ће волети сјај мојих очију,
И разумети погледе без објашњења,
Додире стидљиве,
Ко ће волети образе кад порумене.
Треба ми неко
Да кафу ми најљубавније скува
Пољупцем зачини доручак,
Ко ће у новинама
Песме моје наћи!
Треба ми неко
Да се за нас помоли,
Смехом ме тужну оспе.
Треба ми неко
Да песму ми дарује!
Треба ми неко
Да ме вечно воли
И држи за руку
Када је не пружам,
Да ме у сну чува
И неразумљиву схвати.
Треба ми неко
Спреман да одбрани наше снове,
Само ме за себе сачува
И жели лудачки.
Треба ми неко
Са срцем за моје песме,
Моје илузије и дечја хтења.
Треба ми неко
Срећан што има принцезу.
Треба ми неко
Да ме и од неба више воли!

Сигурни кораци

Осећам мирис несталог пролећа
И прекинутих чаролија.
Чујем речи које задају ударце
Неиздрживе боли.
Осећам, Бог ће послати ветар
Да њихове речи
Душама им однесе.
Чујем јецаје,
У мутној води видим свој лик,
Детета уплаканог.
Осећам, Бог ће послати кишу
Да ми сузе
Од подсмешљивих погледа скрије.
Чујем питања,
Примећујем чуђења.
Не обазирући се
Душа носи снове,
Светове и слова...
Осећам она питања и завист,
Погледе...
Осетим и ветрове
И кишу...
Али ево дуге,
Ево Сунца!
Не окрећем се,
Нити чујем.
Не плачем!
ПАМТИМ...
У име снова и жеља давних,
У име песама,
Настављам својим путем.
И у име свих који су волели
А спречени били,
Идем даље!
Само је сигуран корак
Сумњичавима доказ
Да и сањари
И песници
Опстају у свету
Измишљених и узалудних.
Сигуран ми је корак напред!
У име стихова, снова
И истине Божије
МОЛИТВЕ МЕ ШТИТЕ!
Сигурно корачам напред!

Рањена срна

Шума,
Пуста шума и срна.
Ловац…

Ливада,
Пространа и јесења,
Залутали лептир
У потрази летњим цветом...

Река,
Таласи и рибе,
Аласи…

Небо,
Птице се у плаветнилу губе,
Даљине их зову…

Свет,
Душа…
Гонили је ловци
Лептири тражили,
Носили таласи у немире нове,
Небо у даљине звало…
Свет је повредио
И научио
Да воли, живи и прашта...

Чекање

Јуче на улици својој
Сазнах да постојим!
Ту сам данас поново прошла,
Куда пролазе странци
И одлазећи,
Ту где остајем!
Возови су давно зашли,
Поглед остављам за њима,
Негде на Годоминској прузи...
Осмеси и надања лутају Дунавом,
Љубав је поезија,
Поезија-Смедерево;
Моја чежња вечна, и искушење,
Моја казна, мера и одлука,
Моје ЧЕКАЊЕ!
Чекам крај предавања,
Чекам нови дан надајући се ведријем,
Чекам поштара са шареним писмом,
Чекам ваздух који не боли при удаху.
Чекам разумне и боље,
Чекам повезе за своје песме.
Чекам његове руке и очи,
Чекам његове нежности за мене...
Чекам крај чекању!!!
Тако целог века,
Возови прођу, драги оду,
Ја остајем...
Возови се врате или опет оду,
Таква ли је пруга?
Драги никада...
Живети је још једна балада,
Сањам да сањамо исте сање,
Ма ко отишао,
Или остао...
НЕМАМ КУДА, СРЦЕ ЈЕ ОВДЕ!

Чежњиве руке

Пожелим да те сретнем
На трен барем,
Да знам да постојимо.
Руку да ми пружиш,
Да осетим искру међ длановима.
Ма само желим
Да по себи откријем ход твојих прстију,
Омиришем ти кожу
Поново.
Желим,
Да за тренут сакријем
Искидане заноктице,
По који жуљ од писања...
Нека осетиш мој дрхтај среће,
Мој дрхтај узбуђења!
Само, пружи ми руку
Да дознам да нас још има.
Пожелим некад да те сретнем
На трен барем,
Да знам да још постојимо,
И да није залуд
Додир дланова,
Лепота чекања...
Само је један трен
Који траје заувек,
Попут наших додира.
Који дарују лепоту
Заувек...
Само за тебе...

Живот у једном јутру

Јутро је донело маглу…
У мојим очима оно је суморно,
Годомин тужан, чекања вечита.
Јутро је донело маглу…
Изаћи и кренути,
Где речи боле, илузије тону?
Ипак се мора.
Пут је дуг и познат,
Магла нестаје,
Као прошлог јутра.
Пас ће за бициклистом,
Камион меша мирисе бензина и хлеба.
Путеви мокри, ципеле прљаве.
Корачање…
Познате навике,
Исти продавци,
Непознато време…
Да ли је киша иза угла?
Можда је Сунце?
Корачања
Пас мора за бициклистом,
Кише да падају,
Сунце да се плаветнилом проспе.
Још који пролазник
И гутају ме џиновска врата школе.
Корачам…
Јутро је донело маглу…
У том је јутру читав живот један…

Вечерас пишем о срећи

Превише је туге у мени,
Годинама,
Да о срећи пишем,
Али верујем у разнобојна чуда!
Тај парадокс постојања
Увек на корак је од нас
Смешећи се самоуверено,
Као да је увек у праву.
Превише је растанака,
Више од превише,
Да песму црвену и једру напишем,
Али знам да сам срећна!
Овај трен,
За вечност и музику,
Заиста је тај!
Верујте у живот,
У чуда!
И сутон је у мени
Али му пркосим,
Макар сама али срећна!
Тугујем за целу малу планету
И то је за срећу довољно.
Парадокс…
Можда су се искрени песници
Утопили у тугу своју...?
И нека је тако,
Вечерас пишем о срећи
И верујем у чуда
Над чудима!
И ако сретнете каткад,
Створење из прашњавих књига,
Утвару само вама видљиву,
Знајте да је самоћа!
И ако град је тужан
И киша ће ако је Сунце,
Самоћа је!
А онда провире зраци,
Румени а жути,
Тужни град за вас осмехе пружи,
И победите самоће све знане!
Не дајте
Да вам друштво праве
Самоће и боли
Ни до првог угла,
Јер ће на сваком следећем
Лајати на вас.
И нека је тако,
Вечерас пишем о срећи
И верујем у чуда
Над чудима!
О срећи на папиру,
Као илузији или осмесима,
Јер не познајем самоћу
Поред пријатеља и песама,
И љубави за планету још већу!
Верујем да и Он мене воли,
И све илузије о срећи,
Са мном…

Превише је у туге у мени
Да о срећи пишем,
Али верујем у разнобојна чуда
Па отерам немире
На крај овог дивног света!

За опроштај, за љубав

Проћи ћу улицом
С именом октобра,
Та зграда и двориште
Које ми одвраћа поглед
Она је
Којој сам прва слова даровала,
А поглед њен
У пољима Годомина нестаје.
А уз улицу,
Тамо горе,
Детиње сам дане живела.
Ево,
Доле,
Научила сам да волим...
Проћићу уз оронуле куће
И неке драге улице.
Храброст је окренути се.
Не смем,
Али ћу ипак проћи!
Напред, уз пут,
Друга је зграда.
У њој сам прве неправде победила.
У њој, данас,
Пишем ову песму....
Душа уздахне
И настави.
Даље...
Срце Смедерева снажно ме грли,
Путања ме Дунаву води.
Тамо ћу седети
И плакати дуго,
Дуго, са њим...
Плакаћу
Али живећу!
Јер и он плачан живи,
Дуго
И у круг...
И њега пролазност боли,
Но, срећан је и леп!
Плакаћу али живећу
За проштај, за љубав!
Увек и заувек!

Истина живота

Гледала сам многе филмове,
И не тако често
Али довољно,
Проналазила сам се помало.
Недостајало је нешто
Сунцокретасто и моје
У њима…

Колико сам само књига прочитала!
Некад суза капне
Или заблиста осмех
За страницу на којој себе нађем.
Опет недостане,
Чак у свакој књизи,
Битан део мене...

А толико је песама дивних
За овај живот миловало ухо!
Многе и јесу
Диван део Душе моје.
Али само део…

Многе људе
У годинама лутања сам сретала,
Пријатеље вечне стекла,
Неизмерну љубав и разумевање.
Још је Неко недостајао…

Живот ми је подарио немире,
Научио да сваког
У његовој Искри има.
И у филму, књизи, песми,
Чекања су његов део.
Научих:
Не можеш снимити,
Написати или отпевати живот.
Живот се живи!

Лутамо

Пожелим да одем
Далеко из дома,
Из ове улице у предграђу.
Да побегнем
Од погледа злокобних суседових,
И лутам...
Лутам улицама мог града
У трену кад Сунце дарује топлину
И киша мрљави поглед,
Кад снег прекрива косу,
И када нема спокојног дана.
Да, лутам...
Улицама мог града,
Поред стараца и заборава,
У стиховима, мислима и глави
Са само једном истином:
Младост је најдрагоценија!
Па тако лутам...
Овим градом,
Надомак паса без дома и газде,
И без љубави,
Без пажње.
Надомак ових одбачених пријатеља,
И у смрти верних.
Лутам...
Лутам улицама мог града,
Крај Дунава пролазим.
Своје му плаве дубине поклањам,
И дивљење,
Љубав...
Грлећи ме чврсто
Утеху ми пружа.
Па лутам...
Улицама мог града
Где људи су странци
И појаве бездушне.
Ма они не позанју ни ове улице,
Ни овај град.
И лутам...
Тако годинама,
А враћам се у предграђе.
Лутам...
А  лутања још више боле
Од остајања.
Боли живот и боле корачања,
А највише-
Лутања...
У граду
Који од људи бежи,
Туђих и хладних.
Лутамо...

Смедереву
Ако ме требаш

Ако ме требаш
Нађи ме у пољима годоминским
Међу Сунцокретима
И њиховим навикама,
Са главом ка Сунцу.
Нађи ме обасјану светлошћу.

Наћи ћеш ме
Уморну у соби
Међу играчкама и успоменама
Како новој песми
Поклањам последњу себе.

Видећеш ме
Некад
У разочараном кругу
Људи и сећања.
Ипак их волим,
Још увек.

Можда ме нађеш
На корак уз Дунав
У загрљају Смедерева,
Једино верног.

Наћи ћеш ме
У лутњи са псима,
Некада,
Чућеш и смех залутали.
Али не чуди се
Нити ме ишта
Овако уморну питај.

Нити се зачуди
Када црвеним и плачем,
Препирем се и неуморно причам.
Ма ништа ме овако уморну не питај.

Можда су ме Сунцокрети уморили
Или људи,
Шетања и лажи.
Али не песме!
Никада!
Остави ме у снима
За срећнија буђења
И лепша корачања
Али молим те,
Не питај!

За данас немам снаге,
Али већ сутра
Храбра и јака,
Подигнуте главе,
Корачаћу пут Сунцокрета.

И опет-не питај ништа!
Остаћу иста,
Стидљива и плачна,
Можда безобразна...
Не чуди се!

Ако ме требаш
У бескрају плаветнила
Уснулу ме нађи
За срећнија буђења.

Не чуди се
Не питај,
Све сам то!
Понекад уморна
И нерасположена за причу.

Не љути се
Ни када сувише кажем
Или ћутим.
Некада ми је то пут.
Не љути се ни за изостало хвала,
Чини ми се,
Све га је ређе...

Данас,
Ни у стиховима разним
Себи немам одговор
Мада га другима успело дајем.
Не чуди се,
Не питај.

Данас,
Далека су ми причања
Али већ сутра,
Храбра и јака,
Уздигнуте главе,
Корачаћу пут Сунцокрета!

Даљине…

Сањала сам Годомин,
Своју Душу у њему;
У пољима
Oбгрљавам Сунце…

Сањала сам жуто класје
И цветове Сунцокрета,
Говоре ми о срећи и разуму,
О пролазности...
Занесена сам
И очарана...

Гаврани ме годомински буде.
Крај прозора сам,
До друге их стране света гоним,
У најдаље даљине,
Даље од ових мојих...

Видим та сањана поља
И Хомољска пространства.
Видим димне облаке над Смедеревом!

Али видим и небо над собом,
Најморскије на свету,
И извирање Сунца,
Тамо, иза пруге…

Све су боје живота и јутра
У том трену дароване мени,
Најплавије плаво,
Најжуђе жуто,
И најцрвеније…
Најдаље даљине…

Сусрет је чаролија-
Гаврани одлазе,
Дан долази.
На прозору оживљавам сање…

И дуго сам ту,
Склупчана у окну прозора,
Окну јутра,
До коначног рођења дана,
Рођења мог града.

Даљине, тако, остану у очима...

Гаврани можда вечерас дођу,
Чини ми се, гракнуће:

“Гледај у даљине,
Иста си као оне;
Сама и недостижна,
Далека и тужна...”

Слушам, и плачем...

Желим некога крај себе
Да завири у песме,
Схвати даљине
И присвоји их.
Желим некога попут себе,
Са детињим погледом,
Грлећи Сунце при сваком рађању
На свом прозору...

И даље живим даљине,
Осећам их, као и сузе на уснама:
Нова река,
Нова даљина,
Можда ближа Души...?

Уз сузе и смех, смех и сузе

Данас
Вратићу се
Иако нисам отишла,
Устаћу
Иако нисам спавала,
Уморна
Иако нисам причала,
Плакаћу
Иако се смејем,
Смејаћу се
Иако плачем.

Знам да ме ни сутра
Разумети неће
Иста лица
Која ми се чуде.
Нити ће сутра
Уз моје сузе
Ико сузе просути,
Нити уз смех мој
И свој осмех дати.
Знам да ни сутра
Лепоту неће
У стиховима мојим наћи...

И биће занесена,
Можда и плачна
Та лица,
На трен лепршаво насмејана
Или болно искрена...

Мада знам
Неће разумети буђења
Иако нисам спавала,
Ни сузе уз осмех
И осмех уз сузе...

Не трудим се више
Да ме разумеју.
Тражим стихове у облацима,
Њима летим,
Са њима живим,
Волећи их највише…

И остаћу као мој град.
У тајнама, далека,
Поред странаца и чудака,
Тонући у белину дечијег снега,
Тражећи лепоту у свелим Сунцокретима...

Живећу ипак
Јер и град мој живи.
Поносна и важна
Међу нељудима и олујама...

Вратићу се
Иако нисам отишла,
Устаћу
Иако нисам спавала,
Уморна
Иако нисам причала,
Несмејана у сузама
Плачна у осмесима...

И остаћу чудна,
Некима и страна...

Моје данас
Знам да не разумеју,
А тек сутра...
Јер ни ово јуче
Никад им блиско бити неће.
Као ни ја...

Нека нико не мари.
И даље ћу иста
Волети и корачати
Пут Сунца,
Уз сузе и смех,
Уз смех и сузе...

Изван свега

Не усни ме с немирима,
Не жели са жељама,
Не воли са људима,
Не тражи ме са светом.
Ако ме нађеш
Пусти да сањам,
Пусти ме да отерам немире
И успавам жеље,
Помирим се са светом
Приближим се људима.
Ако ме заиста нађеш,
Не усни ме с немирима
И не воли
Као што волиш остатак света...

Жеља за улогом кловна

Ако би ме питао,
Пријатељу што ми читаш Душу,
Шта желим данас,
Рекла бих ти као и јуче
Као и сутра и увек.
Желим да постанем пајац,
Највеселији кловн у циркусу!
Засмејаваш децу,
Старице у задњим редовима,
Господу са краватама;
Скупљаш сав умор,
Незадовољства.
Обиђеш сва мора
И још даље.
Оставиш радост у сваком кутку планете,
Залепршаш осмехе тајне.
Ништа друго не пожелим,
Пријатељу,
Сем да будем циркусант!
Душа моја
Чак и поред искри,
Потоне у умор над уморима,
Од претераних и тмурних
Ликова мог стрипа.
Мој би кловн
Био највећи пријатељ животиња,
Тако ми свих црвених носева.
Тада би сви плесали
И срца радосна скакутала!
Весели тај кловн
Смехом би опијао дворане!
Очи бих сакрила
Да не потече Дунав
И сви таласи сламани...
Ако би ме питао,
Пријатељу мој,
Осмех бих ти диван подарила,
Весео трептај и искрену песму
У којој желех,
Бар на тренут један
Да постанем пајац,
Весели, највеселији кловн...

Прича се

Причају људи…
О времену и кишама,
Јесенима жућим
И рањеној планети.
Причају…
О свакодневном и зимници
Новом школству,
О ценама и политици.
Причају људи…
О људима
И престају да буду људи.
Немајући себе,
У туђим се живљењима траже.
Питају се људи…
Где ли смо данас…
Причају и о Њему,
Док ћутим,
Без стида за своју истину.
Говоре да сам безобразна,
Помало дрска.
На примете људи…
Да сам искрена.
Причају о Нама…
Ћутим…
Не разумеју ћутања…
Нека причају…
Хоћу да певам и плачем,
Смејем се и играм,
Молим и праштам,
Док узалудно причају људи…

Под прстима

Под прстима
Осећам
Небо и крв.
Са коже
Топи се
Киша,
Спира улице
Завичаја.
Под прстима
Осећам
Нежну длаку,
Меку њушку
Пса.
Трагови нестају
Под млазом
Вреле воде,
Жарђале чесме.
Под прстима
Осећам
Усне и кожу,
Осећам младеже
Двају тела..
Једне памтим
С људављу
Друге као утеху.
Под прстима
Осећам
Странице књига.
Попут лишћа
На јесењем ветру
Пролећу.
Под прстима
Осећам
Латице Сунцокрета.
Милујем их
Тако дивне,
Као последњи пут.
Остаје
Траг на врату
Осећај оловке међу прстима,
Присутан
Као озон,
Тај осећај
У ком спава небо,
И протиче Дунав.
Песме ми се радују,
А младежи чуде
Мојој љубави
За њих.
Ипак,
Сунцокрети највише
Знају да је носе.
Живим
Свесна и срећна
Што осећам
Под прстима
Сву лепоту
Додира,
Оловке...

Пролећна буђења

Заспала je истина
Утихнули снови,
Личе на заборав.
Као да свет чека
Да поново освојим себе
И у споредној улици
Опет сусретнем осмех,
Још да заблистам
Најгласније певам,
Лудујем и сневам.
Као да ме чека
Сва лепота овог неба,
Још безброј надања,
Вере у љубави-
Да им се вратим,
И стиховима
Олтаре њихове одбраним.
Не заборављам
Да истине и снове
Треба оживети!
Али капци се додирују…
Не желим да спавам!
Можда не усним
Сањања са јаве...
Будна,
Уз додире музике по кожи,
Разгледам своју прошлост,
Борећи се са ноћи
У нади да ћу разиграти
Све истине и снове.
Јер сувише су моји
Да би прошли само...
Успећу...
Можда не данас,
Јесен је, снег ће,
Али у пролећу новом,
Знам…
Успећу!

Где ћеш ти стићи

Где ћеш ти стићи
Ако те оставим заувек?!
Не лажу те,
Одрасла сам
Али нисам престала да сањам,
И волим…
Туђа сам,
Али са погледом ка Сунцу.
Златна Птица облеће мој понор
Али Љубав сија
На врху Наших брда.
И никада,
Никада не могу бити њихова…
Знам, најбоље си осећао
Да сам увек била
Божија и српска.
То је остало у теби,
У време Нас,
Да се памти и зна…
И не лажу те
Ако ти кажу
Да нисам више насмејана.
Можда се и смејем
Али не као са тобом!
Не лажу,
Туђа сам,
Али само њима.
Теби никада!
Како би учитељу сањања,
Трагаоцу за Љубављу
Постала страна?
Не лажу,
Али ћу увек бити твоја,
И ти мој.
И музика је твоја,
Магија мојих стихова,
И песме ове
Мелодија твога бића…
Где ћеш ти стићи
Ако те оставим заувек?!
Тамо где бих и ја без тебе-
Само у понор,
Испод Златних Птица.
То није Наше место!
Ми смо са брда
Где и предграђе у долини
Са висине гледа…

Аци и Смедереву

Испраћајући возове кроз прашњави прозор

Бришем прашину
Са фотографија старих,
Урамљених пејтажа...
Обрисала сам је
И са играчака и кревета
Писама драгих...
На књигама,
У Душама тим чаробним
Прашина је необрисива!
И са детињих,
Најтежих,
Оних незаборављених дана,
Прашину избрисах...
Пролеће,
Кроз прашњава прозорска окна,
Покушава да ме уснулу нађе;
И све је налик чекању:
Треба стати крај прозора,
Поглед упутити пролазећим,
Возовима увек одлазећим...
Баш као у раму прердграђа...
Обрисала сам прашину
Са фотографија из песка,
Играчака и пожутелих писама,
Књиге припојила Души...
И тако,
Попут стидљиве девојчице
У прашњавој соби,
Немам више смелости за гледања,
Као некад...
Само остајем-
Обришем прозор
И кроз блиставо јутро
Испраћам возове...

О нама, сестрама

Као да смо одрасле,
Више не идемо на даму…
И више нас ништа и не изненади,
Осим злобе, често…
И не покушавамо да мењамо свет,
Као некад...
Нешто се догодило…?
Нема страха да останеш сама
Међу зидовима…
Као да смо се изгубиле,
Негде у пољима Сунцокретовим…
Као да немамо више од двадест,
Барем у просеку…
Претрчале смо колевку
И своје школске клупе,
Неке дечије тајне…
Више не говорим о нама,
Већ срце то каже…
Више не идемо на даму…
Ништа ти више и не затражим,
А некад ми све твоје тако недостаје…
Као да смо престале
Да бројимо године и немире…
Две супротности и сличности
Два расцветала пупољка
Две изгубљене пчеле са крилима лептира
Две Душе, два тела
Две искре...
И помисле да не постојимо одвојено,
Помислим и ја…
Као да се нешто десило...
Више не идемо на даму...

Дади

Болест као судбина

Болесне ми усне
Дуго.
Видљиво носе ране.
Тако од увек.
Прође болест
Остану флеке,
Као на кошуљи,
Од вина и крви,
Преваре...
Док болују
Очи се друже
Са тиркизом дубина.
Болесне ми усне
Дуго.
Видљиво носе ране.
Многи се чуде
Гласно или ћутећи.
Не знам
Чуде ли их моја причања
Или ћутања.
Прођу ране
Остану флеке.
Усне их носе
Очи скрију,
Попут прича и ћутњи.
Усне кажу,
Очи заћуте.
Сване,
Дане,
Очи још тону у ноћ...
Усне никад не оздраве.
Болест им је судбина.






























Да се памти

Ми, који не заборављамо,
Носићемо навек
И сузе и смех,
Песме и плач.
И очи ће наше
Носити сећања на поворке
И шаренила
И весеља.
Ми не заборављамо.
Носићемо у души
Брошеве најдивнијих успомена
И најцрвенијих љубави.
Сећаћемо се пријатеља
И странаца,
И никада заборавити нећемо
Ни непријатеље,
Нити знанце,
Све туге и одласке...
Ништа од свега
Није напустило
Сећања и срце.
Остало је као споменик
Незнаном
А само мени знаном
Јунаку.
Ми не заборављамо
Ни вас!
А ви заборављате...
Јутарње Сунце
И пахуљице на топлом длану.
Заборављате дрхтаје тела,
Влажне очи,
И додире давне.
Заборављате и песме!...
Ви, који не памтите
Заборавићете туге и сузе,
Најтеже боли
И дечије радости,
Сваки поклон од живота.
И рођендане милих
Заборавићете!
На крају,
Ни себе
Нећете се сећати.
ЗАБОРАВИЋЕЕТЕЕЕ!