Обешени победници

Осветљена вешала смеха

Урамљено стоје

Као украс или подсетник:

"Смех је постао илузија!"

Смеше се имена ликова

На знаним књигама

И мој мачор трепћући дрема.

Топлота у недостајању

И светло у чежњи.

Соба налик соби одрастања

И предграђе налик

Предграђу у коме сам рађала снове.

Дунав у близини,

А тако далек и туђ.

(И одраз у огледалу нас превари,

А посебно утеха стварности

Коју желимо да видимо

Као сјајно сећање на детињство).

Небо као да се пробушило

Од свих осветљених

Вешала смеха.

Кроз болесно ружне рупе

Јапи светлост

Налик лудилу.

Превара или стварност?!

Више нико

Нигде више

Можда никад као некад

Осмеси се не рађају,

Снове убијају.

Рођени који су опстали

Висе на осветљеним вешалима.

Као пред смак

Последњи зраци Сунца.

Можда је ипак

Све то

Под другим туђим небом?!

Плачем! Смејем се!

Више не разликујем

Развучене усне од мокрих очију.

Стварност или превара?!

Само видим осветљена вешала смеха

Враћам се у своју стварност детињства

Тамо је било свега.

Тамо је постојала илузија

Која ме је стварала.

Желим да јој се вратим,

На њој су осмеси

Ако ништа и нико други

Били истински победници.

Спас

Тражићеш срећу

Као комадић слагалице

Који недостаје.

Схватићеш да је нестао

У растанку са детињством.

Ако си храбар

Покушаћеш да га створиш

У неким

Лажним осмесима,

Празним погледима,

Грубим додирима,

Неуспелим покушајима

Да се сања.

Болеће буђење

Неуспелог рађања среће

Пронађи комадић

Који недостаје.

Ако је остала

Макар и сенка од детета

У теби,

Нећеш се љутити

За живот цео,

Нећеш мрзети,

Нећеш одустајати.

Смејаћеш се и играти

И када није за смех и игру.

Волећеш,

Праштаћеш,

Сањаћеш.

Срећан си,

Спашен си!

21.децебар 2006.

Нови Сад