Додир нестајања

Потрошили смо речи

И у чуђењу искорачили

Као увређени...

Потрошили их

Као што се ималин

За ципеле потроши

У покушају

Да се старој обући

Врати сјај,

А речи уморне

Као у лудилу

Између

Асфалта, ђона и стопала.

Разјапљена одзвањају

Сва лутања

-На извол'те.

У чуђењу,

Можда више увређено.

Залепићу свој

Длан о длан,

Десни на леви

Или од тројства ка срцу.

Спојићу их као кад се

Споји одвојен ђон

Са склоништем за стопала.

И тако уморне руке

Загрлићу налик

Сестринском загрљају,

Загрљају дочеканог

Пролећа или јесени...

И нећу мислити, ни тражити, ни слутити...

Пустићу да се сједине.

Пустићу да путеви

Десне и леве руке

Направе своју мапу

За моју судбину.

И нећу се овај пут лагати,

Не!

Додиром руке о руку,

Додиром длана о длан,

Линијом живота, смрти,

Љубави, мржње,

Храбрости и страхова,

Оставићу да изуме

Неки нови свет и осећај.

Нећу јести, ни пити,

Нећу миловати, ни писати.

Посматраћу како моје руке

Рађају нешто

Што се још родило није.

И нећу се сећати

Оних шапутања,

Усана око образа и уха,

Оних, као случајних додира,

Голих рамена,

Која су се као у пролазу

Дотакла и

Оних трагова на врату.

То сигурно не!

Нећу ни оних хладних или топлих

Прстију у коси...

И као случајно пређен пут

Кажипрста од чела до груди.

Ако и не заборавим

Сигурно ми неће недостајати,

Сигурно их нећу пожелети опет,

Јер све је то било у мраку,

А ја волим Сунце!

Окренућу се и отићи

Из ваше уморне свакодневице

У којој упорно

Лепите старо и

Матираним стварима

Качите лажни сјај,

Попут несрећника

Обешеног о дрво.

Тај несрећни сјај

Никада неће имати своју величину,

Као што ни угаљ

Не може бити Сунце

Иако греје.

Окренућу се отићи

Из ваше уморне свакодневице

У којој желите да вам пишем

Песме од стихова

Који се на руци могу избројати,

У којој желите да

Постојим увек у истим ципелама,

Које ћете ви по својим

Уверењима гланцати

И спајати неспојиве...

Трчаћу боса по свом предграђу.

Боса ћу миловати Дунав.
Боса као бескућници

Корачаћу по врху и дну,

По земљи и асфалту.

И нећу се сећати,

А и ако не заборавим

Окренућу се и отићи,

Некуд

Где могу склопити дланове,

Као за молитву,

Као за тражење.

Тај додир путева,

Левог и десног,

Од срца ка покушају

Да се направи крст.

Тај додир спојених линија

Које су само моје,

Додир када су се сусрели

Небо и земља,

Вечност и трен.

Додир нестајања

Далеко од свега и свих

Ставићу у речи,

Своје речи,

Које не умем потрошити!

20.октобар 2007.

Нови Сад