Kao tapet

Znaš one tapete
kao kada smo bili deca?
Cvetne, dečije,
ozbiljne,
bele kao bolest.
Te prve.
Znas,
ovih dana ličim na njih.
Po koji izbledeo,
neki ostao jark
kao tek zalepljen,
neki delić pocepan,
neki prekriven nalepnicom,
bojom, poljupcem...
Znaš li te tapete?
Ja ne umem
da glumim
u prodavnici
da sam najpoželjnija
za kupovinu.
Ne umem da se lepim,
još manje da se odlepljujem.
Najmanje ne umem
da bledim.
Ja bih večna
cvetanja i divljenja.
I za mene
ne postoje satovi.
Glupi su, lažljivi,
opominju
bez prava.
I onaj cvet
najjarkije izražen
koji nikako
da izbledi,
taj sam.
Plovim
odkinuta od svog stabla.
I ne umem da potonem
i postanem bezbojna.
Prosto ne ume,
eh...

20.februar 2013.
Smederevo