Волела бих да имам собу. Са огромним прозорима и шареном завесом. Да дневна светлост милује књиге и хартије са којим се дружим. Да зидови у тој соби буду прекривени полицама од пода до плафона и да на тим полицама живе књиге. Све моје књиге. Која имам и које ћу имати. Волела бих још да у тој соби буде смештен кревет за двоје са много јастучића и играчака, шареном простирком и шареним загрљајима. Писаћи сто са столицом и лампом, једна корпа са псом крај ногу да знам да чува мене и мој свемир у тој соби. Дуго имам ту жељу. Дуго сањам тај сан. У жељи и сну много пута сам покушала да импровизујем стварност. Није дуго трајало или није баш било успешно. Увек је нешто од наведеног недостајало. Прозор, пас, кревет, соба. Остајало је чекање и нада. Биће, ево, само што није. Луташ тако годинама и не жалиш се. Нада не умире. Ништа ти није тешко. Нико ти није крив. Док се не пробудиш једног јутра са истим сном на трепавицама и помислиш колико је тричава судбина и околности. Закорачиш, још једном, сигурно. Очистиш се од патетике и схватиш да ни судбина ни околности не могу да ти наруше оно што живи у теби. Сан, жеља. Уредно сложене књиге. Пас. Много светлости. Неминован осмех. Неиспуштена сабља. Лудачка снага за борбом. Кад се запиташ откуд ти све то докучиш да је паметно не постављати питања на које немаш одговор. Као што нема на снове и на судбину већ сањаш шта хоћеш и живиш како хоћеш. Не како судбина или вечни сни налажу. Живиш и постојиш са свим тобоганима и љуљашкама и свим непосећеним собама, видицима, непомилованим њушкама, непрочитаним књигама. Не буниш се. Не љутиш се. Радујеш се и славиш живот, свет, неки (чији год и какав год) кров над главом. Све због нежности псеће, због свих пружених шапа и спавања на длану као јастуку. Због свих додирнутих звезда и прочитаних књига, одслушаних предавања, откривених ликова неоткривених у себи. Због светла које си пустио у себе и нови дан без обзира на то имаш ли собу и огроман прозор са шареним завесама или не. Вештина постојања.
Нема коментара:
Постави коментар