Опереш косу јер ни птице више не свраћају да посете локне и питају за склониште. Погледаш новотарије по соби. Иде зима-капут главу чува. Ах, у дечијој радњи пронађеш модел, шаренило и број, и ако више ниси дете. Само чезнеш за њим у себи.
Онда ти лепо. Окачен стоји налик лутки и чека да се прошета, да добије потпуну улогу када га обуче власник. Кад се коврџе проспу по розе нинитима крагне, шаре заиграју са трепавицама које се изнова радују новим трептајима. Помислиш да ће ти бити топло, да си обезбеђен за зиму. Топлина не станује у капуту. Топлина се чува испод њега. С тим уверењем живиш јер знаш и верујеш, једноставно верујеш.
У чаролији дана сетиш се и биоскопа и дечака крај себе који је такође купио капут. Не, никако у дечијој радњи. Довољно што је патуљак тамо нашао, њен див је другог кроја.
Патуљасто је маштала дан који је живела и патуљасто га одживела.
Куповали су капуте. Ишли у биоскоп. Радовали се истински, смејали нестваро. Она је после опрала косу због локни које су увеле, а њен псић се ушушкао крај ње чекајући да крену пут дуге. У том путу нису престали да сањају и желе, јер су од увек знали док год се верује и воли све је могуће остварити. С том жељом изнова крећу пут дуге и изнова се буде обасјани звездама које са сваким испуњеним сном дотакну.
8. новембар 2011.
Смедерево
Нема коментара:
Постави коментар