субота, 03. децембар 2011.

Победоносна позивница побуне

(приказ и доживљај романа ВИКТОРИЈА, Марка Крстића)

            Она мисао која се роди у писцу и клија док ствара ново дело јединствена је и тајновита честица коју не може нико видети, осетити, ослушнути, па ни залити, до сам творац. Исто је и са онима који уливају живот и занос у нешто већ рођено. Читајући својим делањем књизи дају свој дах, ваздух. Слично као кад кроз пластичан круг дунемо, а од сапунице се распрше балончићи који се на светлости преливају у свим дугиним бојама. Живе неколико секунди док не падну на тло и претворе се у влажну тачкицу или док их неко не додирне и упије својим длановима. Слично је и са људима. У таквим длановима живе боје, речи, сунце, такви дланови умеју да стварају и оживљавају, такви дланови свирају, граде, вајају, сликају, пишу...
            Упијајући секунде чаролије и вечност док неко не дуне и створи балончиће од сапунице, постоје да би кроз вене прокључала крв и направила преокрет, вечност лепоте, секунде ружноће. У каквом год контексту ова два појма спојили или раздвојили они су релативни, баш као и све у животу. И од куд човеку та потреба за означавањем, за сигурношћу и ослонцем, за кровом или склоништем, кад су се и највеће палате рушиле, кад су најлепши умирали, а ружни владали и ширили своје семе. Од куд право да судимо да ли је нешто ружно или лепо... или нам то онај немир секунде у коме осетимо дугу не да мир, па се питамо зашто није све увек светлуцаво и шарено...
            У тој смени светлости и боја као разапети између стварности и сна, још једино налазећи победу у љубави приказује се и отвара нови свет једног прошлог, само на изглед старог, а ипак универзалног вапаја који се чује кроз Селимовићевог Ахмеда Нурудина.
            Слична уста и крик која уопште не стварају буку, јер она иритира само постојање, али дубоко дирају и наводе , увлаче у размишљање, јесу ликови које је својим длановима и сапунастим балонима створио Марко Крстић у свом роману Викторија.
            Већ на почетку цитирајући Селимовића:
            > Ништа није наше осим варке
            Зато се чврсто држимо за њу <
наговештава вечно присутно питање сумње и непоколебљиву људску потребу за питањем, боље рећи за питањима.
            Често без одговора, који се добијају и уследе у самом живљењу, у тренуцима када нам није до одговора, у константном рату јунака са временом у коме су добили живот и живот који је добио њих тајанственом путањом долазимо до закључака и одговора.
            Ако обратимо пажњу на завршетке поглавља у сваком ћемо пронаћи наду, траг сунца, неки сјај, могућност, изузев на крају друге главе. Не случајно јунак описује ново одело, налик описама у причама о скоројевићима, у овом случају кума свог брата. Тај опис одела нам казује да не заборавимо, да не смемо заборавити како су се стекли златни дугмићи који ће нас довести до неке врсте расплета који се већ ту наслућује, ако уопште у књижевности као и у животу могућ потпун расплет.
            Изузев тог описа и горког укуса са сјајем у очима о које се цакле златни дугмићи, сва остала поглавља нас својим завршецима зову на живот, на ону препознатљиву Селимовићеву побуну, на борбу за правду, за идеал, на позив на путовање, на пучину, позив у победу, слободу...
            Чему борба и побуна? Чему пучина и слобода?
            Крстић своје јунаке који нас зову у борбу облачи у одела која су давно изашла из моде. Карактеризација ликова сасвим смела за младост писца открива да Викторијини јунаци чине гротесну слику данашњице. Одају нам време и опет наводе да се дубоко замислимо и упитамо: Колико људи познајемо да су као Крстићеви Иван и Михајло? Ко још носи у џепу идеале и страст према стварању, а колико њих златне дугмиће чији нас сјај заслепи крадући наду и вољу за промене? ...
Колико њих нам је у последњих месец дана испричало лепу причу, да ли још неко помиње и размишља о слободи, сну, фантазији... колико њих је спремно да жртвује слободу због свог дела, био то мост, песма, алеја, садница, лет, пад, роњење или једрење...
            Кроз море јунак трага за слободом. Кроз Михајлове приче о студентима и дечаку који пушта змаја Марко Крстић тражи и налази свој пут, баш као што на једном месту каже :
            > Све воде отичу у море, али није свеједно којим путем теку. И воде као градови нешто нам говоре. Путева је много само је један прави.<
            Марко свој пут налази у књижевности као што његов Михајло спас налази у љубави. Никако случајно, јер случајности не постоје, а по најмање у књижевности, љубав се зове Викторија. Симболично, није ли то лавиринт који за изабране излази са победоносном заставом коју држи неколицина.
            Означен као нови глас српске прозе с Марком Крстићем смо можда изгубили идеал о Хасану, али већ смо научили да је грдна варка златна птица јер смо је пустили да одлети, али вероватно да смо у том губитку пронашли други лет који вине мушкарца и жену када се споје.
             У том лету се разликују Меша и Марко. Марков јунак победу односи јер је налази у ослонцу жене. Тако каже:
            >Данашњи дан без краја могли су да освеже само жена или чврст сан. Био сам предалеко од кревета. А она је била близу, на корак.<
            Психологију мушкарца и жене кроз коју избија и пишчев став  проналазимо на више места. Почев у односу мајке и оца главних јунака. Где се мајка описује као ослонац, стуб, а отац као неко ко се наслања на тај стуб и када је тешко затвара као шкољка одлазећи на пецање.
            Кроз своје ликове, са своје стране зида Марко открива наше време и проблематику друштва- тако каже:
            > С ове стране зида једнакост је лаж која је морала да се прихвати.<
            Која је то страна зида знаће они који умеју да читају, а појам и мотив зида пружиће нам се још једном сасвим другачије, ни мало наивно. Зиду старом и оронулом требаће покушај да оживи, заигра, зашарени.  Кроз те боје писац се буни. Опет побуна. Равнодушност болест данашњег друштва не заражава јунаке као што су Михајло и Иван. Напротив. Они су мелем, лек за ту болест.
            Без обзиара на стање око њега и у њему Михајло дубоко разорен неправдом која је задесила његовог брата, ипак не подлеже равнодушности. Позитивност коју налази у живљењи и устајање после свакаког пада, очаравају. Писац као да тим поступком свог јунака зове и читаоца да устане, да не подлегне маси. Као да жели ту масу која је постала зид без боја, живота, израза, да претвори у планину, стене, у пучину за којом толико чезне...
            > Сети се Михајло како си саздао свој свет, прихвати се копља, стави шлем на главу, а на коња лудост. Па копљем обори чашу. Полупуну. Полупразну. Сваку.<
            И тако изнова и изнова, баш као неустрашиви Дон Кихот којег Крстић такође ставља у контекст питања проблематике данашњег друштва.
            У мору равнодушности и неправде пливајући искључиво својим путем који му је исцртан на длановима Викторијин творац рећиће и :
            > Недужни не постоје <
Али у тој констатацији пронаћићемо страх пред немоћним одразом у огледалу, а мењали би свет до последње клице сатрвши неправду и зло.
            У непрекидној борби, пажљиво као да се не открије, а опет несебично Марко је својом Викторијом дао мапу свог длана:
            > Свему у инат
            Пркос
            Све изгледа као живот . Oгољен. Го. <
            Не изгледа. Викторија то јесте. Питање је само да ли носимо златну дугмад или и у мутном пред собом видимо плаво...        
                                   


                                                                        Ивана Стојић
                                                                        4.новембар 2011.
                                                                        Београд

Нема коментара:

Постави коментар