Kada sam prvi put uspela da uskocim u vijacine vijuge i skokove, postale smo neverovatna drugarice...Ne znam kako sam se setila da hocu da kupim vijacu. Danas sam posle mozda, cak 15 i vise godina kupila vijacu. U ponudi su bile sasvim nove, ni nalik onim platnenim sa plavo, zuto belim koncem i drvenim u plavo obojeno drskama. Setila sam se prvih skokova i pobedjenih strahova... Skacem li skacem! Samo ovi skokovi i preskakanje ne cine da budem nekadasnja devojcica... ipak ne odustajem od rekorda, iznova brojeci sve duze...sve dalje, sve istrajnije...bar se nadam... Ko hoce moze da se pridruzi pa da napravimo turnir ili bar da nas ima troje da dvoje mogu da okrecu a jedan da skace :) Nadam se da se bar jos neko iz nase generacije seca tih skakutanja i onog zmirkanja kad se sapletemo, a krivo nam je Sunce, pertle ili prosto nasa trapavost... Ja cu da skacem, u ime onih i nekih buducih dana, a vi kako hocete :) Mozda se u nekom zraku ili saplitanju i sretnemo ponovo kao prvo odeljenje generacije "84. osnovne skole Jovan Jovanovic Zmaj u Smederevu... P.S. Nekad, ali samo nekad, uplasim se da nekog necu prepoznati...treba da se okupimo, bez razloga u inat prolaznosti...
Нема коментара:
Постави коментар