(приказ и доживљај романа ГОДИНА ПРОЂЕ, ДАН НИКАД, Жарка Лаушевића)
Никад нисам била у затвору, ни као затвореник ни као посета. Имала сам жељу да посетим неке драге људе, искрено више због искуства, него посете, али није дошло до реализације.
Никад нисам била ни клакер* не бих умела да се лажно смејем или аплаудирам, оба дела изводим искључиво из поштовања и задовољства.
Понекад бих помислила као свако од нас у обузимању саможивости, да сам трагични јунак**. С обзиром да живот нисам доживљавала ни живела као трагедију брзо бих схватила сопствено лоше поређење.
Идиот***, па мислим да је свако себе бар једном тако видео, доживео, ако није онда му се треба приписати погрднија реч, или су нас други тим именом означили, али бити идиот у правом смислу те речи, верујем да мало ко зна тачну дефиницију појма идиот.
Не желим да будем енциклопедија. Превише смо ништавни да би смо се поредили са било којом књигом, посебно не енциклопедијског значаја.
Стављам себе у први план као пример шта нисам, а желим да пишем о томе. Од куд ми то право? Отуд шо желим да пишем о књизи коју сам прочитала. Да би смо о нечему говорили, писали, мислили потребна је одређена упознавање, спознаја, интересовање.
Немам намеру никог да браним нити нападам, па они који то траже могу одмах да престану са читањем. Таквима је и оволико било напорно да прочитају.
Страшно је када неко живи заробљен у својој судбини колико год мислили да знамо шта је слобода, али нешто још страшније је када се нађу особе ( никако се не могу означити као људи) који ни не мисле о слободи, а дају себи за право да се поистовећују или болују с нечијом заробљеном душом.
Китити се туђим перјем је изрека за коју већина зна шта значи.
Дубоко иритира чињеница да су књигом Година прође, дан никад, Жарка Лаушевића, многи хтели да се оките. Лажни пријатељи, предговори, поговори, пропагандни коментари и наметања, до најзад неупућених који који нису прочитали књигу, који не знају, а тешко да ће икад и сазнати, шта значи бранити брата, себе, голи живот, али ипак нешто знају. Знају да осуде: '' Крив је!''. ''Убица је, али је добар фрајер!''. ''Никако се не може оправдати насиље, тако да нема оправдања зато што је глумац... ''
Оваквих тема, прича, правдања, неупућености нема у књизи Година прође дан никад. Писац оце књигене види себе као ''фрајера''. Откривамо да је то личност која за себе сматра да има сурлу, и да диоптрија од -6 никако не види себе у огледалу као срцеломника, већ сличније да своју појаву посматра као клакерску, наспрам неког другог ко је на сцени, а опет истим се именом зове, још чешће откривамо трагичност у том лику и кривицу коју не одбацује, али је свесно тешко подноси, и у том подношењу долази се до идиотизма који се јавља као бег од свега, оправдање, олакшање, али само привидно.
Фотографија која затворенику и главном јунаку ове књиге прави друштво јесте лик Достојевског. Са њим разговара, дели смрад, чорбу, он види руже које затвореник доноси дајући им примамљиве женске особине, с њим дели тражење утехе у лепоти цвећа. Фотографија на којој је Достојевски је за Жарка жива. Достојевски такође мења расположења, прекршта ноге, добија ваши. До последње баналности деле ћелију и све што се у њој догађа, чак и сексуалне нагоне у којима не остају доследни при обећању да се више неће тиме на тај начин, ту, бавити.
У тој спони, у ништавилу које осећа око себе, а више у себи, Жарко Лаушевић несвесно себе идентификује као идиота. Налик Достојевсковом покушају да у свом делу Идиот представи и досегне стварање књижевног лика који би био идеалан пример доброг човека, Жарко Лаушевић у спони са друга два појма трагични јунак и клакер, тка своју затворску мрежу оцртавајући своју судбину уметника, затвореника, оца, сина, убице...као такав и даље је становник земље, али га нико не својата, већ га сви шаљу даље...
Трагичност уметника у овој књизи није његова затворска казна-већ чињеница да се та кобна ноћ деси опет, опет би исто поступио. Величина затворског простора и одузете слободе доноси једном бићу чињеницу, спознају и истину своје трагичности, не само у злочину који је починио већ у целокупном бивствовању. Храбра, само наизглед равнодушна сцена описана као догађај са црквеним лицима открива ту вечну, трагичну улогу Жарка Лаушевића. Не само тај догађај, сва сећања која пред затворским зидовима искрсавају као филм, откривају жиг, печат, напор који је писац ове књиге носио и пре казне.
Није то одлука, ни избор, то је живот-бити уметник! Као што је начин тог живота бити поштен, доследан, веран. Није то ничији виц или провокација која се после пет минута заборави. Рећи неком да није то што јесте, реметити нечији сан, таленат, муке и јаде претрпљене ради истрајности, јер би у супротном уследила смрт. Уметник без уметности је биће без слободе и ваздуха. Од куд неком ништавилу право да прича о пуноћи? Од куд кривима смелост да суде о правди? Отровани мржњом да презиру љубав? Лако је из далека дивити се нечијем таленту. Као што је лако рећи: ''Крив је, и треба да буде затворен.'' Руже у туђим баштама лепше цветају и миришу. Руже о којима персонификовано, мајсторски Лаушевић пише одају себе на начин да се заборавља да су то руже, већ се стиче утисак да су то лица оних који приповедачу толико недостају. У тој конфузији и чежњи се такође заборавља да и свака ружа има трње, своју неминовност. Кад се очисти дрвце од бодљи никада више није исто. Некада се треба убости, али нико осим нас самих нема право да боде по нашем животу, а по најмање по животу уметника.
Како то најчешће бива људи највише имају потребу да причају и суде о ономе чиме се не баве, у шта нису упућени, већ површно прођу, као кад бацамо смеће. Канта се из сата у сат пуни. Кад видимо да неко истражује по тој истој канти, мислимо, сигурни смо да знамо шта то значи. Усуђујемо се рећи да смо ми део те канте и да нас дирају те судбине које се свакодневно сусрећу са нама преко нашег смећа. Искрено, никада нећемо знати шта значи и колико треба да би пружили своју руку и уронули у дубину канте, одвезали чвор нечије кесе у којој су отпаци.
Своје отпатке Лаушевић свесно себи ставља у уста, па каже: ''Може ли шта бити страшније од бола за изгубљеним потомком? Испред мене су два оца располућена болом за изгубљеним синовима, страшном мржњом према убици, чињеницама и својом истином.''Та истина проговара из констатације да ипак као поруку има наду у правду: ''Тешко је наговарање истине. Истина чека, стрпљива је и једном мора било где, било кад да избије. Као чир. Истина је само једна, од ње се бежи многим друмовима.''Лаушевић свој бег налази једино у уметности. Не може да глуми, али зато слика и пише. ''Време брже пролази кад пишеш него кад сањаш.'' У затвору нема места за снове, само безброј питања. Уђе у човека неки осећај који није осећао раније. Није се сусретао са њим, не познаје га. Сети се да је негде читао о томе, или да је кривио друге како се не изборе с тим немирима. Шта сад? Ко смо то ми кад у нама живе и мртви и живи, и нерођени и измишљени? Ко смо кад у нама станују и љубав и мржња, сузе и осмеси, знано и незнано? Ко смо кад се погледамо у угледало сигурни да смо ми, главом и брадом, а већ после једног сна и новог погледа видимо да је остао само трачак од нас који смо упамтили свој одраз-или се надамо да смо га упамтили!? У ствари, још само оно што смо оставили на хартији може да нас подсети ко смо били, ко смо сада, шта смо постали, али и шта смо пропустили или заборавили? Шта смо могли постати, а шта је у нама нестало?
''Писао бих, али оловка бежи од злоупотребе.Онда бих нешто цртао, али се ужасавам почетка, увек лошег почетка. Хтео бих неком писмо да срочим, али нисам послао ни она већ написана, па одустајем. Сређивао бих ћелију, али делује сређено, па бих је само унередио. Читао бих неку књигу, али не могу да се везујем за нове судбине. Причао бих са, пре неки дан убраним ружама, али нисам раположен за флертовање вечерас. Слушао бих неку добру музику, али на радију не одустају од новокомпоноване музике. Мрзи ме да ставим неку познату касету. Попио бих лексилиум и заспао, али тек је седам-пробудићу се у поноћ и схватити да сам ухапшеник у Спужу, што је јако ружан осећај. Писао бих судији Мирашу Радовићу, али он ништа не би разумео, па нећу ни то. Ишао бих на купање, али нема никог да ми отвори врата. Лупао бих на врата, али то још нисам урадио у затвору, па нећу ни ноћас. Причао бих са собом, али не могу да се надвикујем са турбофолком са радија. Угасио бих радио, али то захтева опет неки напор, а у бити-то би била антиакција. ''Дабогда јој руке о'пале'' , куне нека уметница са радио таласа, а ја бих се смејао, али и то ме мрзи.''
Ово би могао да буде и садржај књиге. Песма, порука или сажета прича Жарка Лаушевића. Они који броје стране читајући могу само у овом делу да пронађу ''све што је писац хтео да каже''. За оне мало упорније, или слободније, ако још увек имамо представу шта значи та реч од седам слова, даћу себи ту особину и улогу да Жарка Лаушевића означим као клакера нашег времена који се не подсмева само друштву, већ највише себи, што га истовремено чини и трагичним јунаком и идиотом, али и човеком који каже: ''Мрзим ово дуго врело лето са свим његовим бубама, мишевима, комарцима. Хоће ли се завршити већ једном, макар захладити мало да уданем свеж ваздух. Ваздух који није улепљен од затвореничког зноја. Да могу да попијем чашу јесење воде тек пристигле из облака. Овако имам утисак да стално пијем исту чашу воде коју подземни лаборанти само поново пошаљу налепивши етикету ЧИСТО.''
Једино чисто које проналазимо пред приповедачем јесте белина празне хартије.
Ивана Стојић
9.децембар 2011.
Београд
* Клакер је плаћени иницијатор подршке аплаузом и узвицима одобравања сценском извођачу. Најчешће је то некритички и навијачки гест који ствара лажни утисак о успеху.
** Трагични јунак је централни лик трегедије, који умире не због властите кривице, већ судбине која му је донела несрећу (без кривице крив).
*** Идиот (
idiot),
грч. ιδιώτης, "приватник", човек неупућен у јавне послове; незналица) (за разлику од државног службеника) (заправо изворно "особењак" (ίδιος), онај који се не бави
политиком и другим јавним пословима, него делује сасвим засебно). Касније лаик, глупан; идиотија, најјачи степен малоумности; идиотизам, исто што и идиотија, али такође и, од грч. ίδιος, "својствен" изведена и претежно у множини (идиотизми), употр. нпр. код Ј. Γ. Хердера, ознака непреводивих, посебно дијалекатских израза, својствених неком језику (тј. идиом, или фразеологизам).
Позната је анегдота кад је један професор одржао предавање под насловом "Идиотизам грчког језика", па је у току предавања објаснио да оно "идиотизам" на грчком значи посебност, а не оно што су слушаоци првенствено помислили.
