Болест као судбина

Болесне ми усне

Дуго.

Видљиво носе ране.

Тако од увек.

Прође болест

Остану флеке,

Као на кошуљи,

Од вина и крви,

Преваре...

Док болују

Очи се друже

Са тиркизом дубина.

Болесне ми усне

Дуго.

Видљиво носе ране.

Многи се чуде

Гласно или ћутећи.

Не знам

Чуде ли их моја причања

Или ћутања.

Прођу ране

Остану флеке.

Усне их носе

Очи скрију,

Попут прича и ћутњи.

Усне кажу,

Очи заћуте.

Сване,

Дане,

Очи још тону у ноћ...

Усне никад не оздраве.

Болест им је судбина.