уторак, 15. новембар 2011.

Реаговање на стварност




13.новембар 2011.
Смедерево

Драги мој Дневниче,

Не желим да знам наредну песму на списку музике коју слушам, ни у кафани којим ће редоследом музиканти свирати свој одабир.
Умарају ме фразе и слични људи, оне које познајем боље од себе и свог џепа. Исте приче, иста јадиковања, исти проблеми и умори... незанимљиви су ми исти глумци који не мењају ни костиме, ни шминку, ни репертоар, ни себе. Како сами себи не досаде?
Не бих пристала да сваке године идем у исти град на летовање, а да између не упознајем нове пучине и небо, улице и ћошкове, луталице, степенице, грађевине и тргове прошлости, наговештаје будућности.
Лепо је имати омиљено место за кафу, весеље, лумповање, али толико је још кафана које чекају да се отворе и приме нов осмех, корак, трептај...
Имам 27.година и сматрам да је мој пас спремнији за промену од већине људи које познејем.
Мало ме је та учмалост света и равнодушност друштва учинила да се затворим у своју пећину, као мали медвед који остане без мајке, а не зна да зиму треба да преспава.
Спавање долази са смрћу. У тој пећини моје стварности све мање бораве људи јер смо све даљи. У њој сам најчешће сама, ако је то самоћа, са својим псом и књижевношћу.
Некад просто не радимо ништа.
Лежимо и гледамо зидове, књиге, под, пространство које се пружа у недоглед, пуно могућности и тајни. Кад нисмо у прилици само сањамо и кујемо најостварљивије планове како ћемо што више открити и остварити. Често личимо у том ништа на лутке, играчке. Девојчица и пас. Замишљени над светом, над свим потребама и недаћама.
У Београду у нашој соби је отпала ролетна. То је сјајно што се догодило. Ушао је дан, небо, крошње лешника... Док ролетна није отпала заклањала је цео спољашњи живот. Зашто? Јер смо се бојали да га примимо у своју собу. Бојали смо се, а и даље страхујемо да ће нам неко украсти интиму, да ће нас неко видети наге, да ће посматрати како водимо љубав или како девојчица и пас седе и гледају у непознато... зар је све то срамота? Зар срамота не припада онима који завирују у туђе собе и животе, одлуке и време. Баш ме брига што мисле да није нормално  и уобичајено да мислим на глас са својим псом и што шетам по крају у пижами. Све мора бити уобичајено, што познатије, без промене, општа места су постала начин живота. Већина се подсмева неколицини која прича сама са собом. Ти људи нису сами, они су усамљени! Без саговорника и слушаоца.
Данас сви имају шта да кажу. Данас сви имају проблеме на претек. Створено је друштво које пати од депресије и порока, као да то није увек постојало, само се о томе ћутало или шапутало, а данас се виче и лупа о звона.
Мени и мом псу то није нормално. И није ми, и претпоствљавам никад неће бити јасно како се такви људи не уморе од својих проблема и прича, па не кажу себи: '' Е, па не иде овако, ајмо мало другачије. Позитивност, реаговање, опуштеност...позваћу пријатеље да видим како су, одавно се нисмо чули...''
Ма какви, ни трага од промена. Исто нашминкане, исте боје, погледи, маста, путеви, пречице, глупости, изјаве љубави, беса, негодовања...
'' Више не волиш црвену боју?''
Не, волим је и више, али ми је досадило кад отворим ормар или погледам дрангулије око себе све буде црвено. И даље се дивим и тешко одолевам црвенилу, али и уз плаву, жуту, зелену, белу видим да и те боје дивно стоје, имају свју чар, цветају, зову, голицају...
Имам 27.година и не сматрам себе матором девојком. Сматрам себе довољно одговорном пред животом и својим ликом кад се погледам у огледало да знам шта желим, а шта не.
Жао ми је што ћу пре изабрати своју пећину и мозгати како да променим људе којима није стало до промена. Ипак сагледан проблем пола је решен.
Жао ми је и што не умем сасвим да се опустим, кад кад да изађем из пећине и не размешљам да ли је Анди ископао тајни тунел за Недођију или је глупо што играм, а не умем. Ни гране нису све исте па се на ветру свака повија другачије, не питају и дрво не занима шта мисле људи.
Нико од нас није у свему најбољи, али треба трагати за оним што је најдрагоценије у нама, вредно жртве и стварања. Није ни свака промена вредна и добра, али значи покушај.
Мој Орах у предграђу не шишам, можда бих требала, али он тако широк и густ више се мења од људи. У кораку је с временом, изнова ме одушевљава како прихвата смену годишњих доба, своје године и судбину коштуњавих плодова. Поносан на свој стас и место у дворишту налази срећу и задовољство у сваком новом дану. Често пожелим и покушам да се углеам на њега. Кад год покушам и успем.
Истина је да га не могу пустити у своју пећину, али њему и није место у њој. Није ни мени, бар не онда када нисам са књигама, Андијем и собом. Одох у непознатом правцу и не знам када ћу да се вратим, али опет ће ме бити с неким новим реаговањем или променом. Моја стварност ни ја у њој не умемо, нећемо и не желимо равнодушност и привидну сигурност у стеченим навикама.
  

                                                                                                Твоја Иваница

3 коментара:

  1. hehehehe.... promene dolaze brže nego što očekuješ... nemoj da se iznenadiš.

    ОдговориИзбриши
  2. Велика истина, ваљда нећу изненађена да их дочекам, већ им се сад радујем :)

    ОдговориИзбриши