Монолог осмеха

“Ципеле оне обуј

Kоје си купила

Jер се теби једино свиђају,

Tо је довољно.

Кошуљу обуци и крагну избаци,

Косу пусти,

Тако си слободнија.

Крст око врата стави,

Руке у џеп.

На рамену торба,

У њој     

            Песме...

Крени у нова лутања

Са осмехом на лицу.

Спремна си?

                       Јеси!

Средила си се

За нова лутања.

Дигни с очију завесу

И на позорници усана

Пусти речи да играју.

За путем раније што дође

Потрчи,

Извади из џепа руку,

Махни.

Ико ако ти се обрати

Следи,

Пита,

Укори,

Ишта ако те чека

Снађе,

Прати,

Ако кренеш игде

И стигнеш;

Знаш тајну своју

И оружје.

Знаш ли?

               Знаш!

Лекцију си научила,

Очи разбистрила,

Спремна си да изађеш у свет.

Да,

Још само тајна.

Твоја тајна,

Коју лукаво пушташ

На позорницу

Глумећи живот.”

Уз Осмех

Одлазим у лутања...

Смејем се

Сама

Са светом

Животињама

Сунцем

Даном и Ноћи.

Смејем се…