Dopustimo trenutak ludosti koji se pretvori u mnogo vise. Pritisne nas neka tezina misli, odluka, zelja, postupaka... Svi su nam krivi jer krivi smo sami. I imamo svedoke slabosti. Zive u nama i podsecaju nas sta smo radili. Shvaticu sve kao san, na koji cu kad kad da pomislim, ali nikako ponovo da ga sanjam. U tom snu necu igrati krivca, ni zenu, ni sebe... Bicu pucina, ona koja mi sumi u grudima i opominje da su opravdanja suvisna, nepotrebna. Kao da me kori sto mi smeta sto zelim vise od zivota nego sto on jeste, sto pretrcim preko neke ceznje u cinjenici da sve sem tih zelja moze nauciti, dostici, prevazici. I najbolje je tako... Shvaticu sve kao san...san koji nema ni zrnce otkidanja od slobode... San u kome cu biti i ostati pucina, ona koja mi lebdi u grudima, nikad dovoljno da je udahnem za vecnost...
5.decembar 2012.
Smederevo
divan tekst zaista :)
ОдговориИзбриши