субота, 19. јануар 2013.

ПРИЧА ИЗ ВОЗА



Волим возове. У њима је све комотније у поређењу са аутобусима. Да, да, али није то само због Киша, са њим је блискост неминовна. Има нешто у ћутању и возним купеима, у њима се крију рађања. Путници ту проверавају своју смелост. Храбри се упусте у разговор. Запиткују. Траже одговоре, саговорника, слушаоце. Тако долази до рађања оног што све више изумире у нама и око нас. Тако се оживљава прича.
***
            Како је записала ту мисао као да су њени сапутници који су седели с њом прочитали само једну реч. Прича.
„Ви као да нас овде скенирате и нешто бележите у ту Вашу књигу. Мало иронично, опрезно, с дозом дрскости, мушкарац у уредно испегланом оделу сиве боје, с белом кошуљом и краватом са ромбоидима, такође сивкасто труле боје, гледао је у женску прилику која је нешто писала по маргинама књиге. Зачуђена, више тргнута и мало ометена што је неко у таквом тренутку омета, с благим руменилом на образима погледала је човека у оделу, право у очи, затим у кравату и с осмехом рекла:
 „Не брините, не пишем о Вама.“
 „А о чему пишете?“ На тај дрски наставак, руменило се појачало, а оловка у руци задрхтала. Спустила ју је на средину књиге и склопила корице.
„Мислите да нема ништа занимљивије од Вас овде?“ Таман кад је господин испеглани хтео да прекине, девојка му се препречила прекинувши своју драмску паузу.
„Кад Ви мене тако испитујете и занима Вас шта пишем, реците Ви мени чиме се бавите, па ћу Вам ја рећи о чему пишем.“
„Зар је важно да Вам кажем своје занимање да би сте ми рекли шта сте нашкрабали“, помало изненађен питањем, више одстојањем, али и даље с дрскошћу, прокоментарисао је уваливши се мало дубље у своје седиште.
„Не знам да ли Вас и шта занима сем шта други пишу, али свакако да је важно чиме се бавите. Ако сте месар или столар, или можда глумац признаћете да није свеједно.“ Опет је то изговорила са осмехом.
„Свашта, зар вам ја личим на месара или глумца, столара? Шта Вам пада на памет?“ С гађењем се чудио.
„Не, не личите ми , то су само примери. Превише сте углађени да би нешто стварали. Ако ме већ питате личите ми на неког ко много пита и не воли возове, делујете јако нервозно, као да Вас све овде нервира, а највише моја оловка и књига.“
„Не, не. Него не знам чему сво то пискарање. Моја кћерка хоће да студира књижевност. Вуковац у основној, вуковац у гимназији. Најбољи физичар у генерацији, сјајан математичар. И сад да упише књижевност. У чуду сам. Забринут, разочаран. Не смем то допустити. И сад док Вас гледам са том књигом делујете ми тако младо, а тако изгубљено. Ништа то није, никуд то не води. Не знам чему се толико смејете и у разговору, и док читате, и сад.“ Застао је у тој причи. Седео је на пола седишта, померивши се још мало ка наслону, али никако да га додирне. Као да се бојао да ће да се испрља, или да ће неко са неком књигом да искочи из другог купеа, само ако се наслони у своје место.
            Тишина је трајала неколико секунди. Чинило се много дуже. Искрсавао је Дунав и зеленило које се губило у бојама сумрака. Човек у оделу је ухватио ваздух и као да му је исти понестао, ипак је наставио да прича.
„То што сте рекли за воз, вероватно се види по мени, али ја не схватам људе како могу да седе у овим прашњавим фотељама пуним бактерија. Ова железница је у ужасном стању, све се распада. Ја сам генерални директор у банци, у иностранству. Знате, тамо је све много уређеније и зна се ред. Тамо омладина не може и нема времена да пискара по возовима и чита романе. И ја сам у овом возу баш због своје кћерке и њене сулуде идеје да студира књижевност. Сутра јој је рођендан и није хтела ништа као поклон, него да ја отпутујем возом из Београда до Суботице и назад и да јој са тог пута донесем неку књигу. До Суботице нисам ишао. Имао сам нека посла у Новом Саду, а ни књигу јој нисам купио. Само сам се џабе мрцварио по овој прљавштини због неког огледа и приче коју она жели да напише. Бојим се да ће померити памећу од тих књига и лудорија. Ето и Ви се само смешкате. Млада је, не зна шта је перспективно, исплативо.  
            Воз се зауставио код речи исплативо. Није било станице, није било светла. Тама. Помало сабласна равница у ноћи, девојка са књигом, а наспрам ње очајан отац и младић који не проговара. Између њих двојице празно место, а до ње два празна. Она је седела до прозора, њих двојица од прозора.
            „Воз се покварио. Овде ће да стоји сат времена, можда и дуже. Ко жури нека изађе. Светло можете да укључите на прекидачу изнад врата, ако хоћете да читате или се гледате.“, смирено рече кондуктер и неста у мраку вагона.
„Страшно! Шта ми ради дете! Сад овде у овој пустињи да чекам сат времена. Бар да сам јој купио поклон и да није оволико прљаво и прашњаво. А лепо сам је звао да одемо заједно аутом, као сав нормалан свет, да изабере поклон, па и књигу ако хоће. Али не, каже да хоће да њен тата осети чари воза. Страшно!“
„Господине, рекла бих да Вам је ћерка изузетно паметна девојчица. Има свој став, избор, зна шта хоће. То је баш лепо. И Вама ће пријати промена, уживајте у томе.“
„Не пријају мени никакве промене. Добре ствари, луксуз и сигурност, не треба мењати.“
„Лускуз је релативна ствар, а и сигурност. Мислите ли да постоји сигурност?“
Како је то изговорила отворила је књигу и написала:
Једна прича управо настаје у возу. Без отправника и реда вожње.
Опет је уследила тишина. Девојка је читала, младић је ћутао, а човек у оделу је нервозно седео на пола седишта, цупкајући једном ногом, гледајући на сат. Од сата би неуравнотежено дизао главу а поглед би му неузверено слетао губећи се час у даљини, час на ципелама, час на сату, час на лицима са којима је делио купе. Као да је чекао да све нестане. Или се тргне из кошмара и пронађе своју стварност, ван воза, књиге, неке приче и ћутања. У некој стварности где има перспективе и исплативости, и сигурности.
„Опростите, није баш умесно, а могу ли нешто да Вас питам?“, проговорио је трећи путник купеа различитости, нешто млађи и лежерније обучен. Заједничко је било то што је и он имао ромбоиде на џемперу. Исте такве шаре украшавале су и његове чарапе, рекло би се дугог века.
„Питајте.“, одговорила је девојка као да јој се нико није ни обратио.
„Све време читате те три исте стране, а путујемо већ дуже време. Је л' то толико тешко и неразумљиво?“
„Не, напротив. Ништа овде није ни тешко ни неразумљиво. У ствари, ја ову књигу и не читам. Она путује са мном. Кад год путујемо заједно преслишавам се да ли сам изоставила неки ред. Знам тај почетак напамет. Волим га, па му се изнова враћам. Ето, то је можда нека сигурност. Кад год отворите књигу чекају вас слова, али никад нису иста јер ни један тренутак нашег живота није исти.“, спустила је поглед и поново читала исте странице. Тишина је деловала још тише јер је сумрак прекривао равницу. Те три прилике у том купеу личиле су на ромбоид које је изгубио своју праву. Свако од њих у свом углу, са својим мислима и ћутањима, као да је прича с почетка поменута лебдела у некој прошлој, изговореној ситуацији.
Воз се покренуо, светло нестало па опет засјало. Светлост и мрак налик смењивању речи и ћутања. Како се воз покренуо тако је кравата проговорила.
„Да ли бисте Ви мени продали ту Вашу књигу?“, смело, а опет несигурно, нервозно и сасвим природно, као да је на пијаци питао колико кошта килограм кромпира или јабука.
            Девојка се укочила, руменило се изгубило од бледила питања. Широм отворених очију гледала је у човека, не трепћући. Тишина није постојала јер је воз био у покрету. Човек са питањима и краватом није схватио тај поглед и бледило. Вероватно није ни уочио. Поновио је питање као да жели да га појасни.
            „Колико би новаца требало да Вам дам да Ви мени уступите ту књигу?“
            Девојка је и даље зурила у њега непомично, налик скулптурама у музејима у које нико не одлази. Једва је изговорила:
            „Молим? Ви мене питате нешто или сам се ја занела?“
Није веровала да је чула тако нешто као што човек са уштирканом кошуљом није веровао да путује возом.
 „Занели сте се у те три стране.“, подсмешљиво је рекао. „Кажите колико, новац није проблем.“
„Господине, Ви очигледно имате проблем. Ништа ја не продајем, а понајмање ову књигу.“
„Их сад. Да се не лажемо... Рекао сам Вам да треба ћерки однесем поклон, и то књигу. Она свакодневно купује код оних уличних продаваца оне одвратне, половне глупости. Видим да сте ви бар чисти. Ево!“ Кренуо је да вади новчаник. „Довољно?“ Подигавши обрве пружио је новчаницу од сто еура. Не верујући да јој се дешава тако нешто, девојка је гледала као да јој се поглед замрзнуо. У тој замрзнутој чаури пролетале су јој слике протеклих година. Толике године путује возом са том књигом. Има у возовима свакаквих путника. Трећа класа је неочекивана, изненађујућа. Овај уштиркани је премашио све могуће просјаке, пијанице, криминалце, песнике, самоубице, навијаче, певаче, студенте, провокаторе, политички некоректне, неопредељене, све које је виђала по возовима. Онда је нешто пукло! Налик пучини која се простире у погледу. Као сунце после дуге зиме, као лубеница кад презри и пукне.
„Срам Вас било! Вас није срамота како се понашате и шта радите? Откуд Вам право и таква дрскост!? Откуд Ви знате да сам ја чиста!? И уопште, да ли Ви знате шта је то чистота наспрам те прљавштине коју држите у руци!?“ Дрхтавим гласом, са очима које су се цаклиле, увређено је говорила човеку који је држао новчаницу од сто еура.
„Ако је ово мало, ево двеста еура!“
„Је л' сте ви луди или се правите луди, или је ово нека смрдљива скривена камера? Човече, је л' Ви схватате да постоје ствари, ако их тако можемо назвати, које се не могу купити новцем? Да ми дате целу Вашу инострану банку и државу у којој се она налази не бих Вам дала ову књигу. Разумете ли ви то? Питајте Вашу ћерку како би реаговала да се нађе са таквим трговцем у оваквој ситуацији. Ужас! То можда омладина у иностранству све продаје по превозним средствима. Овде, још увек има нешто што не може да се купи и што није на продају. Срам Вас било! Ужас!“ И даље са дрхтањем у гласу и рукама, девојка је гледала не верујући да је прича отишла тако далеко и да вода не служи само да тече већ да уме и да се замрзне. 
„Опростите, имам часопис, даћу Вам га за педесет еура. И то је поклон.“ Младић који је већ једном тражио опроштај је и овог пута поставио питање које није било умесно.
„Младићу, мени треба књига.“, не погледавши га, дрско одговори кравата. Девојка се штрецну код речи књига.
„Ви не знате шта значи књига. Зато је и немате. Кад схватите шта је књига, чему користи, шта пружа и како живи нећете да постављате тако глупе понуде. Чак се и младић угледа на Вас.“, мало смиреније је то изговорила. Погледала га је опет у очи па у кравату, насмејала се и отворила торбу.
„Ево, имате среће. Купила сам је за поклон али наћићу већ ја неугледне продавце, како сте их назвали, а Ви ово поклоните Вашој девојчици. Нова је и чиста, да не бринете. Верујте, и најстарије књиге су чистије од људи.“ Пружила му је кесу а сада је он у њу зурио не трепћући. Као да је желела да га увери да је то стварност, додала је:
„То Вам се не може догодити у Вашем иностранству јер омладина нема времена. Али ето, и пискарање нешто обави за перспективне и исплативе попут Вас.“
„Ја Вас не разумем. Нисте хтели да ми продате половну књигу а поклањате ми нову.“
„Као прво не поклањам Вама, него је књига за вашу кћер. Као друго, нека овде разговор стане јер ни не треба да се разумемо. У реду?“
„У реду. А која је књига у кеси?“
„Књига створена за будућег студента књижевности.“
 Воз је већ пристајао у станицу. Девојка је човеку дала кесу. Човек је седео непомично, сасвим се наслонивши у фотељу купеа. Личио је на дрвену лутку са књигом у руци. Младић је изашао први, чим му се опроштај није услишио. Девојка је по пристанку воза у станицу напустила купе. Човек за њом. Купе је остао празан. Једна рођенданска жеља је испуњена. Једна књига сачувана.
***
„О тата, откуд да направиш овакав избор?“
„Помогла ми је продавачица. Каже да је књига створена за будућег студента књижевности.“
„О да, дивно! Можда због наслова Рани јади. Али то неће бити јади. Ово ми је најлепши поклон“. Пољубила је оца који још није схватао чиме ју је толико обрадовао.
***
„Е мој Данило, ни возови нису што су некад били, али не дам ја нашу Мансарду. Путоваћемо ми заједно још дуго, дуго.“ Стегла је књигу чврсто и заспала после напорног пута.
***
У купео је остао часопис за мушкарце лицитиран за педесет еура. Нека бакица га је ставила на под купеа, изула ципеле и испружила своје табане. Поред прозора је једна карта сачувала исписану причу.
„Слушао сам у ноћи како плачу невидљиви возови.“


Ивана Стојић
21. фебруар 2012.
Београд

Нема коментара:

Постави коментар