Kad te dotakne vreme, ne zato sto se osecas starim, vec sto mislis da si i dalje onaj decak koji trckara za loptom, ili pogledima luta sarajuci nebo u zelji da postane pilot, ptica ili vetar...
Ili si i dalje ona devojcica sa kovrdzama koja juri zivotinje, kuva rucak od blata i korova i zamislja svet kao svoje karirane pantalonice...
I kad te dotakne vreme, jer shvatis da su svi oko tebe prestali da se dive nebu, pticama, vetru, da ne nose karo jer je ceo svet gojazan jer ne kuva rucak od korova vec juri zivotinje za isti, shvatis nekako, tesko ali ipak shvatis da je sve prolazno, ne zato sto mislis da je prestalo detinjstvo, vec zato sto vise ne postoje one neznosti iz istog...
Tada pocinjes da shvatas koliko su bili dragoceni poljupci pred spavanje uz ispricanu bajku.
Prve jutarnje kafe ( koje vise niko ne ume tako da skuva ), a i ne pokusava.
Pisma. Sarena, ukrasna, za kolekciju koja su cekala na uzglavlju ( jer se ne spava na jastuku ) da se probudi ona koja ih je sa divljenjem i ushitom pustala u svoju kolekciju, radovala im se kao novim dragocenostima i iznova divila...
I one posvete... Najdragocenije uspomene...
Da je bar jedan venac osusila i sacuvala izmedju nekih korica... danas bi ga milovala kao da dokaz da ju je svakog 7.jula cekao sareni venac, ispleten za njenu glavicu i njen imendan.
Ovako, to sarenilo zivi u njenoj riznici uspomena , daleko od svih i svega...
Seti ga se. Nada se da ce se neko setiti. Onda joj lakne. Niko ne bi umeo tako da bira trave i boje. Niko ne bi razumeo sta je sve ispod tog venca i jos manje koliko je potrebno da se nikad ne zaborave boje, secanja i put suncokreta...
7.juli 2012.
Ivandan
Beograd
Ili si i dalje ona devojcica sa kovrdzama koja juri zivotinje, kuva rucak od blata i korova i zamislja svet kao svoje karirane pantalonice...
I kad te dotakne vreme, jer shvatis da su svi oko tebe prestali da se dive nebu, pticama, vetru, da ne nose karo jer je ceo svet gojazan jer ne kuva rucak od korova vec juri zivotinje za isti, shvatis nekako, tesko ali ipak shvatis da je sve prolazno, ne zato sto mislis da je prestalo detinjstvo, vec zato sto vise ne postoje one neznosti iz istog...
Tada pocinjes da shvatas koliko su bili dragoceni poljupci pred spavanje uz ispricanu bajku.
Prve jutarnje kafe ( koje vise niko ne ume tako da skuva ), a i ne pokusava.
Pisma. Sarena, ukrasna, za kolekciju koja su cekala na uzglavlju ( jer se ne spava na jastuku ) da se probudi ona koja ih je sa divljenjem i ushitom pustala u svoju kolekciju, radovala im se kao novim dragocenostima i iznova divila...
I one posvete... Najdragocenije uspomene...
Da je bar jedan venac osusila i sacuvala izmedju nekih korica... danas bi ga milovala kao da dokaz da ju je svakog 7.jula cekao sareni venac, ispleten za njenu glavicu i njen imendan.
Ovako, to sarenilo zivi u njenoj riznici uspomena , daleko od svih i svega...
Seti ga se. Nada se da ce se neko setiti. Onda joj lakne. Niko ne bi umeo tako da bira trave i boje. Niko ne bi razumeo sta je sve ispod tog venca i jos manje koliko je potrebno da se nikad ne zaborave boje, secanja i put suncokreta...
Ivandan
Beograd
Нема коментара:
Постави коментар