уторак, 02. фебруар 2016.

ŠAPAT KOJI OPOMINJE


                            (recenzija knjige pesama Ginevrin Šapat Natase Bundalo Mikic)                 

      
               Kao u priči o čuvenom Lanselotu od Jezera i Ginevri, Nataša Bundalo Mikić, šapatom započinje svoj poduhvat pevanija. Znamo da su se epovi čitali naglas i tako dolazilo do katarze, tako i ovaj šapat valjalo bi čitati naglas, lagano i upijajuće, kako bi sva mirnoća duše pesnikinje prelila nas i obasula svim svojim nemirima, traženjima, čežnjama…
             Natašina poezija je poezija lirske duše koja ne može da se otrgne epskom pripadanju, vaspitanju, epskoj svakodnevnici. Pesnikinja kroz traženje, kroz šapat želi da pronađe sve ono što joj duša ište, a što nedostaje svetu u kome živi i koji je je okružuje. Sve to je pokušala da smesti u pet ciklusa pesama, koji ne peva lirski subjekat već šapuće Ginevra. Poistovećivanjem sa jednom od najuzbudljivijih ljubavnih priča, možemo razgrnuti tanani, a opet težak i birani tkan čarobni ćilim poezije i krenuti u avanturu pesnikinje ravnice i traženja.
          Šta je to ravničarsko u Natašinoj poeziji? Na početku se stiče utisak da se tvorac predao, prepustio, kao da je u duši pesnikinje sve ravno posle svih razočaranja. Samo naizgled, kao da želi da nas zavara, sebe da prikrije, Nataša Bundalo Mikić, iznenada postavlja pitanja, nikom drugom do sebi. Poezijom odgovara na sve što je muči, poezijom otkriva sve što sanja.
         Tako u prvom ciklusu vidimo da je Nataši porodica na prvom mestu, porodica kao iskonsko pripadanje, kao neraskidiv deo, kao ljubav koja je večna bez obzira na životne bitke i viteštva. Poslednja pesma ciklusa Posvete je Vojniku. Koji je to borac kojeg traži kroz poeziju, kojeg želi da prisvoji? Možda ga i poznaje, ali baš kao što šapuće , tako oprezno i posmatra. Završava jednu etapu, jednu pesmu pitanjem bez odgovora :   “Vidiš li me?” To pitanje možemo često da postavimo čitajući šapate Bundalove Mikić. Šta sve ona to vidi?
“Pločnicima obojeni
Pešaci vremena
Na klupi sećanja
Srcu stih kradu.”
           Ova poezija nas vodi kroz jedan grad, kroz jedno prostranstvo,kroz jedan svet koji je uvek spoljašnji. Uz ove pesme stiče se utisak putešestvije. Oseća se prisustvo neba, kao čest motiv, koji nas podseća da je uvek tu, ali i opominje na opreznost, da ukaže da ne postoje granice i zatvoreni prostor. Pesnikinja jedino zatvoreno što ima jeste njena duša koju pokušava pisanjem da otvori.
        Zato drugi ciklus nosi naziv Sklonište duše. Kakva su njena skloništa? Jedan grad kojem toliko pripada da mu govori da kada bi ga napustila sebi ne bi oprostila. Nataša jedino sebi I ne oprašta. Samokritično i smireno, na margini sveta koji je okružuje i koji je stvorila svojim idejama I pesmama, novim ciklusom otkriva da ipak postoje duše koje se prepoznaju. Snovi koji su izgubljeni ne mogu ponovo da se sanjaju. Kao da ih je zaklonio busen, kao da korova ima previše.
“U duši mi seta niče
U koracima zbrajanja
U stopama ostavljena
Zato odluči!”
Koliko je teško ili lako odlučiti? Ovde je, rekla bih, samo pitanje izbora. Svi motivi koji se ponavljaju iz ciklusa u ciklus odvode nas korak dalje u Ginevrinu unutrašnjost. Iako se, čitajući ovu poeziju oseća te kao da ste u među prostoru, sasvim plastično i kroz niz poređenja, kontrasta, sinestezija susrešće te se često sa kamenom. Kamen kao obala. Kamen koji kod Nataše nije samo nešto tvrdo ili nešto što nas sapliće. Kamen je za nju obala sa koje će baciti sidro i pronaći oproštaj za sebe. U tom traženju uteha su joj ravnica, let, beg…
        Četvrti ciklus Lanselotu za kraj otkriva svu hrabrost, opet kroz pitanje:
“Gde beskrajem luta zov?
Pitam strah izgubljen.”
Ne plaši se da pita, da kaže, ali možda su svi Natašini odgovori u stihu:
“Život ukraden”
“Kradljivac misli” je uzeo šta je želeo, ali borba poezijom kao štitom se nastavlja. Sa voljenim ili bez njega…
“Dete u tebi hita i nada se”
Opet poručuje da, možda  nije sve uzaludno, da treba pronaći sunce i pohrliti mu kao što bi učinilo nevino dete. Ne plaši se podsmeha, ali od Lanselota traži najviše. Možda se zato i oprašta…za kraj mu ostavlja pesme. Ginevra peva. U toj pesmi je našla oprost za sebe, za njega, za nas. Duša joj je postala oslobođena od svega što ju je mučilo.
         Završavajući svoju ispovest poslednjim ciklusom Naposletku, dosledna svoje priče i pevanja više ne šapuće već poručuje:
“Pod tvojom kožom čuvaj laž
Ne dodiruj san.”
Verujem da su ovi stihovi ključ, poruka Nataše Bundalo Mikić. Ona je svoje istine pretočila u pesme, a nas ostavlja da se pitamo kroz sva njena pitanja:
Vidimo li? Praštamo li? Lažemo li?
Svakako, ako smo takvi ova poezija će nas opomenuti, a ako smo bar delić drugačiji, osetićemo da ovi šapati čine jedan vrisak. Vrisak koji nas vodi i uči da još jedino poezija može da nas spase i načini sklonište od svega što nas okružuje.

                                                                        Ivana Stojić
                                                                        U Smederevu
                                                                        11. septembar 2015.


          

Нема коментара:

Постави коментар