(recenzija knjige pesama Ginevrin Šapat Natase Bundalo Mikic)
Kao u priči o čuvenom Lanselotu
od Jezera i Ginevri, Nataša Bundalo Mikić, šapatom započinje svoj poduhvat
pevanija. Znamo da su se epovi čitali naglas i tako dolazilo do katarze, tako i
ovaj šapat valjalo bi čitati naglas, lagano i upijajuće, kako bi sva mirnoća
duše pesnikinje prelila nas i obasula svim svojim nemirima, traženjima,
čežnjama…
Natašina poezija je poezija lirske
duše koja ne može da se otrgne epskom pripadanju, vaspitanju, epskoj
svakodnevnici. Pesnikinja kroz traženje, kroz šapat želi da pronađe sve ono što
joj duša ište, a što nedostaje svetu u kome živi i koji je je okružuje. Sve to
je pokušala da smesti u pet ciklusa pesama, koji ne peva lirski subjekat već
šapuće Ginevra. Poistovećivanjem sa jednom od najuzbudljivijih ljubavnih priča,
možemo razgrnuti tanani, a opet težak i birani tkan čarobni ćilim poezije i
krenuti u avanturu pesnikinje ravnice i traženja.
Šta je to ravničarsko u Natašinoj
poeziji? Na početku se stiče utisak da se tvorac predao, prepustio, kao da je u
duši pesnikinje sve ravno posle svih razočaranja. Samo naizgled, kao da želi da
nas zavara, sebe da prikrije, Nataša Bundalo Mikić, iznenada postavlja pitanja,
nikom drugom do sebi. Poezijom odgovara na sve što je muči, poezijom otkriva
sve što sanja.
Tako u prvom ciklusu vidimo da je
Nataši porodica na prvom mestu, porodica kao iskonsko pripadanje, kao
neraskidiv deo, kao ljubav koja je večna bez obzira na životne bitke i viteštva.
Poslednja pesma ciklusa Posvete je Vojniku. Koji je to borac kojeg traži kroz
poeziju, kojeg želi da prisvoji? Možda ga i poznaje, ali baš kao što šapuće ,
tako oprezno i posmatra. Završava jednu etapu, jednu pesmu pitanjem bez
odgovora : “Vidiš li me?” To pitanje
možemo često da postavimo čitajući šapate Bundalove Mikić. Šta sve ona to vidi?
“Pločnicima obojeni
Pešaci vremena
Na klupi sećanja
Srcu stih kradu.”
Ova poezija nas vodi kroz jedan
grad, kroz jedno prostranstvo,kroz jedan svet koji je uvek spoljašnji. Uz ove
pesme stiče se utisak putešestvije. Oseća se prisustvo neba, kao čest motiv,
koji nas podseća da je uvek tu, ali i opominje na opreznost, da ukaže da ne
postoje granice i zatvoreni prostor. Pesnikinja jedino zatvoreno što ima jeste
njena duša koju pokušava pisanjem da otvori.
Zato drugi ciklus nosi naziv Sklonište
duše. Kakva su njena skloništa? Jedan grad kojem toliko pripada da mu govori da
kada bi ga napustila sebi ne bi oprostila. Nataša jedino sebi I ne oprašta.
Samokritično i smireno, na margini sveta koji je okružuje i koji je stvorila
svojim idejama I pesmama, novim ciklusom otkriva da ipak postoje duše koje se
prepoznaju. Snovi koji su izgubljeni ne mogu ponovo da se sanjaju. Kao da ih je
zaklonio busen, kao da korova ima previše.
“U duši mi seta niče
U koracima zbrajanja
U stopama ostavljena
Zato odluči!”
Koliko je teško ili lako odlučiti? Ovde je, rekla
bih, samo pitanje izbora. Svi motivi koji se ponavljaju iz ciklusa u ciklus
odvode nas korak dalje u Ginevrinu unutrašnjost. Iako se, čitajući ovu poeziju
oseća te kao da ste u među prostoru, sasvim plastično i kroz niz poređenja,
kontrasta, sinestezija susrešće te se često sa kamenom. Kamen kao obala. Kamen
koji kod Nataše nije samo nešto tvrdo ili nešto što nas sapliće. Kamen je za
nju obala sa koje će baciti sidro i pronaći oproštaj za sebe. U tom traženju
uteha su joj ravnica, let, beg…
Četvrti ciklus Lanselotu za kraj otkriva
svu hrabrost, opet kroz pitanje:
“Gde beskrajem luta zov?
Pitam strah izgubljen.”
Ne plaši se da pita, da kaže, ali možda su svi
Natašini odgovori u stihu:
“Život ukraden”
“Kradljivac misli” je uzeo šta je želeo, ali borba
poezijom kao štitom se nastavlja. Sa voljenim ili bez njega…
“Dete u tebi hita i nada se”
Opet poručuje da, možda nije sve uzaludno, da treba pronaći sunce i
pohrliti mu kao što bi učinilo nevino dete. Ne plaši se podsmeha, ali od
Lanselota traži najviše. Možda se zato i oprašta…za kraj mu ostavlja pesme.
Ginevra peva. U toj pesmi je našla oprost za sebe, za njega, za nas. Duša joj
je postala oslobođena od svega što ju je mučilo.
Završavajući svoju ispovest poslednjim
ciklusom Naposletku, dosledna svoje priče i pevanja više ne šapuće već
poručuje:
“Pod tvojom kožom čuvaj laž
Ne dodiruj san.”
Verujem
da su ovi stihovi ključ, poruka Nataše Bundalo Mikić. Ona je svoje istine
pretočila u pesme, a nas ostavlja da se pitamo kroz sva njena pitanja:
Vidimo li? Praštamo li? Lažemo
li?
Svakako, ako smo takvi ova poezija će nas opomenuti,
a ako smo bar delić drugačiji, osetićemo da ovi šapati čine jedan vrisak.
Vrisak koji nas vodi i uči da još jedino poezija može da nas spase i načini
sklonište od svega što nas okružuje.
Ivana Stojić
U Smederevu
11. septembar 2015.
