Сеобе ума

Да ли је дом,
Или добро знанство
Онај простор у коме
И по подрумском мраку
Умемо да корачамо
Као да је најсунчанији дан?
Да ли то значи
Да нас и тама
Која се усели
У ту саграђену кутију
Привидне сигурности,
Познаје као и ми њу?
Или онај тренут,
Као пролазност дуг
У коме испружених руку
Вапећи тражимо
Неки предмет или сену,
А не налазимо,
Пружају неповратну карту
За одлазак некуд...
Прихватити тај пут
И неки нови свемир
Или пронаћи светло
У замени за сунце?
Читати док не сване
И корачати сигурно
Као да се туђинство
Никад није догодило,
Јер свему,
Па и простору,
Потребо је време
Да прихвати
Човека,
У његовим
Бескрајним,
Немилосрдним
Тражењима...

                                                  Шифра Мансарда