Сеобе ума

Да ли је дом,
Или добро знанство
Онај простор у коме
И по подрумском мраку
Умемо да корачамо
Као да је најсунчанији дан?
Да ли то значи
Да нас и тама
Која се усели
У ту саграђену кутију
Привидне сигурности,
Познаје као и ми њу?
Или онај тренут,
Као пролазност дуг
У коме испружених руку
Вапећи тражимо
Неки предмет или сену,
А не налазимо,
Пружају неповратну карту
За одлазак некуд...
Прихватити тај пут
И неки нови свемир
Или пронаћи светло
У замени за сунце?
Читати док не сване
И корачати сигурно
Као да се туђинство
Никад није догодило,
Јер свему,
Па и простору,
Потребо је време
Да прихвати
Човека,
У његовим
Бескрајним,
Немилосрдним
Тражењима...

                                                  Шифра Мансарда

       

Hajde da verujemo

                                                                  

Zeljku...

Mesec nad Predgradjem...
Da li je isto okrnjen
i nad pustinjom?
Hajde da verujemo!
Krenimo putanjom neba.
Odsjaj mog pogleda
neka se odrazi o mesec,
a mesec neka prospe
moj pogled
na jednu glavicu
punu cuda i luda.
Hajde da verujemo
da jedan dan i nije dan.
Da vreme ne postoji.
Sve je samo smena
svetlosti i senki...
I vec kad svane
bicemo opet sklupcani
na nekom neudobnom krevetu
koji je najsrecniji na svetu,
jer je svedok nasih spajanja i sanjanja.
Hajde da...

26.septembar 2013.
Smederevo