iz Dnevnika
Vec danima i nocima , kad god se ukaze, posmatram svoju nagu senku. Previse poznata da bi bila samo senka, previse siva da se ne prizna.
Pokusavam kroz nju da otkrijem sta je to u meni s ovim oktobrom sto mi ne da san i remeti budjenja.
Za pocetak sve sam ogolila. Tada kao da se desila plima svega, neizmenicna opiranja, mastanja, nade, surovost prinanja, lepota istog. Plima svega mi donese otkrice da moja senka uziva u dodiru sna, konstantnog, samo onog koji ostaje i kad se probudim. Jer nemir i dolazi od pitanja i nametanja. Ako ce se sve u prah odmetnuti i smejati mi se u lice kao jedino jos sto to moze i uspeva prolaznost, nad mojim neiskustvom, onda mi ne treba ni senka, ni san. Necu kompromise! Gnusam se opstih mesta, sladunjavih fraza, mlitavih rukovanja, ljigavih hvalisanja. Ako ce se sve u prah odmetnuti i ako ce svaka dubina u plicak presusiti necu imati vise ni senku, ni oblik, ni mogucnost sna. Nestace prostor, izgubice se vestina plivanja i letenja. Ostace jos po koja senka sa rukama umornih prstiju od trazenja obala na kojima nije bilo samo trenutnih cestica koje se hvataju na prstima ili cipelama, dok se ne operu i ne speru sve necistoce donete ni od kuda. I uopste cemu ta potreba da se sve oko nas cisti i brise, da smetaju zivotinje jer su stetocine, a ljudi ih tako uce, cemu pohvala oko pranja i ribanja ako radimo zbog tudjih ociju, osuda , a u nam ostavljamo nered, zalihe budji (koja nece postati penicilin), mahovine koja se nakupila na iskazima lepih reci i pohvala. Briskamo sobe, ormane, prozore, cipele, a kad se razgrnu zavese i izuju cipele, i ostanemo nagi pred sobom jos samo sa svojom senkom, shvatamo kako sve postaje deponija svega opsteg, banalnog, davno otrcanog, sve se rasenulo i stvara prasinu od svoje izadjalosti.
I nema promena jer nema prica. Nema napretka jer nema razgovora. Ne postoji vise u ocima daljina i pucina, ne postoji zelja da se dotakne onaj sjaj gde se spajaju nebo i sjaj vode, jer je plicak nasukao vecinu koja zestinom svoje gluposti i neznanjem brani oltare svega onog sto ne ume razumeti, a zove se razlicitost. Razlicitost u svemu...u obliku, recima, dodirima, nagostima sopstvenim, a jos vise tudjim.
U toj prici sa sopsvetnom senkom, videh da je volim. I da mi prija golotinja pred kojom stojim , koju posmatram i ne stidim je se jer je kao takvu ne mogu i necu sakriti. Priznajem, ako je to a priznanje, da ne mogu uzivati u opstim mestima i prihvatiti da je sve prah. Prosto mi prica i sareno od bojica kojim bojim zid na kome se leluja moj odraz, ne daju da srusim svoja uverenja i zaplivam u plicak kao da je najdublja voda koju sam osetila. Zasto bih se mucila u zabokrecini kad mogu ostati u svojoj lelujavosti kakvu sama nacrtam i oblikujem. Kojoj verujem i mogu je menjati kad god mi se prohte, jer moje obale su previse velike da bi je previli plicane banalnosti.
7.oktobar 2012.
Beograd
Vec danima i nocima , kad god se ukaze, posmatram svoju nagu senku. Previse poznata da bi bila samo senka, previse siva da se ne prizna.
Pokusavam kroz nju da otkrijem sta je to u meni s ovim oktobrom sto mi ne da san i remeti budjenja.
Za pocetak sve sam ogolila. Tada kao da se desila plima svega, neizmenicna opiranja, mastanja, nade, surovost prinanja, lepota istog. Plima svega mi donese otkrice da moja senka uziva u dodiru sna, konstantnog, samo onog koji ostaje i kad se probudim. Jer nemir i dolazi od pitanja i nametanja. Ako ce se sve u prah odmetnuti i smejati mi se u lice kao jedino jos sto to moze i uspeva prolaznost, nad mojim neiskustvom, onda mi ne treba ni senka, ni san. Necu kompromise! Gnusam se opstih mesta, sladunjavih fraza, mlitavih rukovanja, ljigavih hvalisanja. Ako ce se sve u prah odmetnuti i ako ce svaka dubina u plicak presusiti necu imati vise ni senku, ni oblik, ni mogucnost sna. Nestace prostor, izgubice se vestina plivanja i letenja. Ostace jos po koja senka sa rukama umornih prstiju od trazenja obala na kojima nije bilo samo trenutnih cestica koje se hvataju na prstima ili cipelama, dok se ne operu i ne speru sve necistoce donete ni od kuda. I uopste cemu ta potreba da se sve oko nas cisti i brise, da smetaju zivotinje jer su stetocine, a ljudi ih tako uce, cemu pohvala oko pranja i ribanja ako radimo zbog tudjih ociju, osuda , a u nam ostavljamo nered, zalihe budji (koja nece postati penicilin), mahovine koja se nakupila na iskazima lepih reci i pohvala. Briskamo sobe, ormane, prozore, cipele, a kad se razgrnu zavese i izuju cipele, i ostanemo nagi pred sobom jos samo sa svojom senkom, shvatamo kako sve postaje deponija svega opsteg, banalnog, davno otrcanog, sve se rasenulo i stvara prasinu od svoje izadjalosti.
I nema promena jer nema prica. Nema napretka jer nema razgovora. Ne postoji vise u ocima daljina i pucina, ne postoji zelja da se dotakne onaj sjaj gde se spajaju nebo i sjaj vode, jer je plicak nasukao vecinu koja zestinom svoje gluposti i neznanjem brani oltare svega onog sto ne ume razumeti, a zove se razlicitost. Razlicitost u svemu...u obliku, recima, dodirima, nagostima sopstvenim, a jos vise tudjim.
U toj prici sa sopsvetnom senkom, videh da je volim. I da mi prija golotinja pred kojom stojim , koju posmatram i ne stidim je se jer je kao takvu ne mogu i necu sakriti. Priznajem, ako je to a priznanje, da ne mogu uzivati u opstim mestima i prihvatiti da je sve prah. Prosto mi prica i sareno od bojica kojim bojim zid na kome se leluja moj odraz, ne daju da srusim svoja uverenja i zaplivam u plicak kao da je najdublja voda koju sam osetila. Zasto bih se mucila u zabokrecini kad mogu ostati u svojoj lelujavosti kakvu sama nacrtam i oblikujem. Kojoj verujem i mogu je menjati kad god mi se prohte, jer moje obale su previse velike da bi je previli plicane banalnosti.
7.oktobar 2012.
Beograd
Нема коментара:
Постави коментар