недеља, 22. април 2012.

Могла бих…

И могла бих овако заувек:
Да не погледам пуну судоперу
Ни пожутеле зидове од дувана
Несређен сто,
На пола испијену кафу…
И могла бих,
Али и то боли..
Могла бих,
Да зажмурим на влагу поред кревета
И трагове мачака на постељи,
На цигаретом прогорео тепих
И ненамештен сестрин кревет…
Могла бих
Да не чујем мајчин кашаљ
И не обазирем се на уличну светлост
У покушају
Да се упустим у таму 
Своје собе и Душе,
Сањајући неко светло...
Могла бих,
Да заборавим на свитање
Када ноћ одлази путем…
Све бих могла,
И могу,
Док осећам оловку у шаци
И блистам са хартијом исписаном
Осмесима, словима…
Могу све,
Када Бог спусти руку на мене,
Угаси кашаљ у димној соби…
На прљавом чаршаву
Уз дуга светла улице
Отворим Душу,
Помолим се за нови дан
У новој и долазећој
Двадесетој години…
И моћи ћу тако заувек,
Док постоји оловка
И моја Вера
Док постоји молитва
И моја Љубав…
Живот је тако леп
А Бог тако милостив.

2 коментара:

  1. "Живот је тако леп
    А Бог тако милостив."
    ... познато и драго звуче ове ријечи, а исто тако позната твоја Душа и драго ми је што сам ово прочитала, неописиво, зато што ме је подсјетило на оно најтајније што у себи носимо из вјечности у вјечност и трпимо и подносимо сами себе и свијет око нас, знајући да постоји боље и да ће једном доћи и до нас... предивно је...

    ОдговориИзбриши