И могла бих овако заувек:
Да не погледам пуну судоперу
Ни пожутеле зидове од дувана
Несређен сто,
На пола испијену кафу…
И могла бих,
Али и то боли..
Могла бих,
Да зажмурим на влагу поред кревета
И трагове мачака на постељи,
На цигаретом прогорео тепих
И ненамештен сестрин кревет…
Могла бих
Да не чујем мајчин кашаљ
И не обазирем се на уличну светлост
У покушају
Да се упустим у таму
Своје собе и Душе,
Сањајући неко светло...
Могла бих,
Да заборавим на свитање
Када ноћ одлази путем…
Све бих могла,
И могу,
Док осећам оловку у шаци
И блистам са хартијом исписаном
Осмесима, словима…
Могу све,
Када Бог спусти руку на мене,
Угаси кашаљ у димној соби…
На прљавом чаршаву
Уз дуга светла улице
Отворим Душу,
Помолим се за нови дан
У новој и долазећој
Двадесетој години…
И моћи ћу тако заувек,
Док постоји оловка
И моја Вера
Док постоји молитва
И моја Љубав…
Живот је тако леп
А Бог тако милостив.
