МИШИЋАВЕ РЕЧИ

>Понећеш свој кофер

И траг снова

Сувих усана

Откуцај срца

Никад неоткуцаног

Не, нисмо се тргли

Од оних тужних очију

И избезумљених лица

Затрпавали смо их

Као мртваке

Мислили да смо их ожалили

После безброј

Пијанки и закуски

Никад се не запитавши

Шта је туга

Колико досежу безумља

У очима ћеш имати слику мачке која се тегли у оквиру прозора. Кад стигнеш негде другде јављаће се лица, улице, приче, сусрети, за које си мислила да си их давно заборавила, а они негде дубоко живе у теби и чекају тренутак да васкрсну. <

            Није знала како да почне, ком правцу да се окрене, ветру да пркоси. Та прича није била део детињства, а ни део младости. Лебдела је негде између. Између покушаја да се чува успомене на прва дружења са кафаном и ретким ситницама које су у њој неупрљане.

            Већ у времену прослава пунолетства знала је да њене другаре не занимају писма, поезија, уметност. Изговорено је речено из морања, ништа не значи и ничему не служи. Носили су у себи такву мисао девојчице и дечаци, никад недорасли за речи, никад сазрели за цветања.

            Девојчица из преграђа није нарушавала свој свет. Веровала је да постоје људи који воле и разумеју живот речи, макар их и не упознала она не може и не жели да напусти своја дружења са хартијама, мастилом, шаренилом наслова и сивилом погледа који би је прекидали у читању, доносећи прегршт празнине. Та сивила су доносили њој драги људи које је прихватила са свим манама и врлинама. Имала је у својој глави представу да не могу сви да воле књиге и да то шта она пише не мора да занима њене пријатље. Није размишљала да нађе другачије људе, да промени своје пријатеље, покуша да им приближи и појасни да је тај свет књига и слова њена истинска стварност, опредељење, љубав. Знала је да је све остало ту негде ради забаве, тренутка, због младости и покушаја да се искористи време. Није покушала. Била је уверена да те људе не занима њена љубав, као и да немају своје мишљење о свему о чему би она могла данима да прича, коментрише и износи своје ставове и уверења.

            Како то најчешће бива људи највише имају потребу да причају и суде о ономе чиме се не баве, у шта нису упућени, већ површно прођу, као кад бацамо смеће. Канта се из сата у сат пуни. Кад видимо да неко истражује по тој истој канти, мислимо, сигурни смо да знамо шта то значи. Усуђујемо се рећи да смо ми део те канте и да нас дирају те судбине које се свакодневно сусрећу са нама преко нашег смећа. Искрено, никада нећемо знати шта значи и колико треба да би пружили своју руку и уронули у дубину канте, одвезали чвор нечије кесе у којој су отпаци.

            Те ноћи је кренула полемика. Док је предграђе наизглед спавало у њеној соби, тачније кухињи је започета расправа.

>И зашто ми сад седимо овде, а не тамо? Ти стварно мислиш да твојим књигама смета дувански дим?<

>Ако ћеш да седиш и пушиш седи ту. Ако ти се не свиђа-довиђења!<

Такви одговори нису били чудни и увредљиви за њене пријатеље. Уосталом, познавали су је као што познају људе крај канте за смеће. Распознавали су њене боје и љубав, њене пргаве и љутите одговоре. Колико блага и смирене, толико и немирна и темпераментна.

>Ја од вас никад нисам тражила да читате књиге, нити сам вас осуђивала што не могу да разговарам са вама о њима, о неким својим покушајима и открићима. Можете бар толико да се жртвујете за уметност.<

>Јебе се мени за уметност.<

>Теби се за све ј...<

>Ма да, ко о чему Н само о ј... <

>Добро, седећемо овде због твојих књига. Него, ми никад није било јасно како ти можеш да причаш са нама и идемо по кафанама, слушаш псовке, кад не можеш да изговориш >Јебе ми се!<, него само >Ј!<? Не постоји особа коју сви знамо, а да би са њом могла да разговараш о књижевности.<

Уследио је тајац који је био прекинут једном речју.

>Постоји!<

>Ко бре постоји?<

>Особа коју сви познајемо, а са којом могу да разговарам о поезији и писању.<

>Сад кад ми каже неког фосила.<

>П.<

>Који П?<

>Наш друг П из кафане А. П са брда!<

Уследио је громогласан смех свих присутних. Девојчица у одрастању осећала је буђење ината, трептај срца и знала је да ће много тога рећи што не треба. Није се трудила да се обузда.

>Шта је смешно<, питала их је.

>П јесте наш друг. Он је стварно лик и ортак. Кад год је неки фајт, кад год смо у А нико не сме да нас дира.  Али да баш причаш са њим о књигама...?<

>П је лик, књижевни лик<, озбиљно је додала.

>Шта си се уозбиљила? Не знам  шта ти је то књижевни лик, али сви ми знамо брата П. Стварно, Књигољупче, не видим шта ту има да се прича о књигама.<

Ова прича је личила на причу о канти, смећу, пролазнику који баца смеће и луталици која у смећу нешто тражи.

            Предграђе је осећало девојчицину бол. Нека тешка, као челик, бол изазвана неразумевањем и површношћу ју је толико притисла да су сви и све око ње постајали деформисани. Пред очима јој се губио облик и смисао свега. Морала је да појасни неке људе, догађаје, приче, а није умела то да учини никако другачије него озбиљно и уверљиво. Тим људима ништа није озбиљно сем кафана, и препричавања догодовштина из истих.

            Друг П је био лик, као ликови из Михајловићевих Тикви. Лик који тренира, ради у обезбеђењу, познаје га цео град. Он зна где, када и зашто. Лик који је проживео једну урбану причу, уме да мисли и људскости, а онда се тргне и сети да нема са ким да прича о особини која изумире. У осталом, њега и не слушају шта прича. Друг П је ту када загусти, он се гледа, зове, части пићем за резервисан сто који је оставио својим познаницима. Он се тапше по рамену и хвали како је напредовао у теретани, али са другом П се не прича, ни о људскости, ни о књижевности.

            >Људи, је л сте ви толико потонули?<

            >Тетка, смањи доживљај. П је стварно, што се тиче тих прича о књигама мало фију.<, прокоментарисао је близак друг П-ов и близак рођак девојчице.

            >Стварно, замисли брате, ја дошо код тетке на чашицу-две, и П био са мном. Они су сат времена причали о неким песмама. Он носи у мобилном откуцане песме из теткине књиге. Брате, ја сам се уплашио за П, кад сам га видео како чита те песме сав преподобљен. Личио је на оне лудаке из библиотеке кад смо их слушали због тетке. Ја га питам да ли је добро и шта му је, и кажем му да неће ваљда кад оде у А на улазу за добродошлицу да рецитује стихове оном шљаму.<

            Опет је уследио смех. Смејала се увређена реч, смејала се и девојчица.

           

>Књигољубац, не љути се на нас. Волиш ти нас и које не читамо књиге.   Али не могу да поверујем у ту причу у вези са нашим братом П.<

>Зашто не можеш да верујеш?, Да ли је срамота то што чита поезију и има мишиће. Шта је ту невероватно и за неповеровати? Тај П је човек, редак човек. Искључити се, отићи из света у коме си свакодневно. Теби је то страно.<

>Јесте. Како да напустим пиће, жене и кафане!?<

Опет су се сви смејали.

>Нико теби не тражи да напустиш свој свет ако ти је у њему лепо. Али остави друге да живе у својим световима ма колико ти они изгледали страно. Схваташ?<

>Не баш.<

>Нисам ни очекивала да ћеш схватити.<

Девојчица је пустила музику гласније и уследило је дружење до јутра. Када су све чаше биле опране, соба изветрена, ушла је у своју собу са књигама и лутала у размишљањима о тим људима, другу П, о причама и једној кафанској песми коју друг П воли. Осећала се као ђус-вотка, бамбус, као неки коктел. Измешано, оштро, тупо, хладно, топло... Кофер је зјапио отворен, празан. Набацала је само неопходне ствари што је за њу представљало пола куће. Овога пута не!

Остављала је своје предграђе у суморном јутру. Лутајући у не знању како се губе сећања, како се заборављају празне приче и памте једино мишићаве речи, које други не чују и у које не верују, али оне постоје, охрабрују и инспиришу...

Мом другу П

Због свих мишићавих речи

Смедерево, фебруар 2010.