У предграђу је другачије хладно

Предграђе се у јесен стапа са свим јесењим лепотама и ружнотама. Владајуће боје победоносно лелујају кроз оронуле становнике и пукотине зидова. Неизвесност, јесења судбина, провлачи кроз игле конац лагано, али сигурно. Све периферне закрпе постану оронуо приказ стварности, једног насеља, предграђа, једне приче у којој јесен никад не пролази. Понекад неко окачи сунце или цвет налик значкама или папирним луткама. Тај неко живи друго годишње доба, а није јесен, дође у предграђе и донесе са собом пролеће, лето, зиму, понеки украден хоризонт и систем времена и угодности из неке друге галаксије. Тада у предграђу које личи на јесен, и обрнуто, настаје застрашујућа олуја и борба за освајање потпуног простора на коме нема места за различитости. У тој једноличности судбина предграђе у јесен одише сопственом душом.

Девојчицу из предграђа је увек радовала јесен. Волела је њене боје, опало лишће са њеног ораха по коме би сатима ходала са својим псом, а када би се тога заситила купила би својим мајушним шакама лишће и бацала га изнад главе. Ту је игру звала лисната киша. Пас би се толико радовао и скакутао око девојчице да су они сате проводили под лиснатом кишом. Уз те шарене пљускове девојчица би псу причала приче које су, у ствари, биле њене мале исповести сања.

Увече би мајци препричавала своје игре, и слушајући бајку за лаку ноћ постављала безброј питања:

>Зашто Пепељуга није отишла од куће?<

>Зашто није имала пса који би је штитио од злих полу-сестара и маћехе?<

>Мајка, та маћеха је као зла вештица која живи поред нас?<

Тако у недоглед, док се и сама не би уморила правећи у глави неку своју бајку.

Са доласком јесени девојчица би све више бивала у својим сновима. Као да се у детињој души тада будио неки импресионистички нерв који је изражавала кроз приче свом псу. Толико се уносила да би заборављала на време, ветар јој није сметао, а често би уз кишне капи плезила језик и смејала се таквим дечијим даром за лепоту које предграђе и његови становници нису знали, ни чули, а нису ни желели да открију.

>Гле ово дете! Увек се лепо јави и насмејано је, не знам само чему се толико смеје. Сигурно није сво своје. Довлачи ове џукеле и мачке и ту са њима изводи циркус.<

Девојчица није волела публику при својим  лиснатим кишама. Није волела своје комшије због мржње према животињама. Све више је осећала, како су године пролазиле, да сваки прозор у предграђу има неке злонамерне, као огањ распламтеле очи. Те очи и ти прозори су представљали боје које није волела. Касније је научила и усвојила да то и нису боје, већ преламање светлости. Девојчице је волела боје. Ваљда је зато и умела да ствара лиснату кишу. Њоме је бојила сво сивило људи предграђа, и само предграђе. Топлим нијансама лишћа, плавим небом које је увек видела као бескрај таласа и шампита и укусом кише. Често би ју је у хармонији са природом неко прекинуо:

>Зар ти није хладно? И то лишће боље скупите него да лети свуда по улици.<

Није одговарала на такве опаске. Научила је да ти људи не знају и не разумеју језик којим она говори. Мајка јој је уз ту чињеницу рекла да некад и  не треба да се одговара.

>Дете, је л’ си ти глуво, сем што што си блесаво?<

>Мила, уђи у кућу.< рекла би јој мајка јер је знала да свезнајуће комшије неће оставити дете да ужива у својој игри.

>Може и Леска?<

Чекала би мајчин одговор и сложила тако тужно лице, додавши:

>Пада киша.<

На то би мајчино срце дало потврдан одговор па би се и пас ушуњао са девојчицом.

>Мајка, мислиш ли да је јесен лепотица? И шта и коме смета моја лисната киша? Она је тако шарена, лепа, мека. То је моје двориште и моје лишће. Моје парће неба! Никог не дирам и не тражим ништа. Довољни су ми лишће и леска да се лепо играм. Зашто ћутиш? Одговори ми!<

>Лепо је што умеш да се играш и волиш живот. Још је леше што уопште не личиш на јесен.<

>Зашто не личим? Јесен је права лепотица!<

>Јесен је симбол пролазности и умирања, туге. Након ње долази дуга и хладна зима. Уф...<

Из мајчиних груди би се отео јак и тежак уздах као да јој је нешто тешко притискало груди а није желела да искаже ту тежину и тешкоћу. Јуначки је трпела љутећи се на себе и због уздаха који је свакако приметила њена девојчица.

>Мајка, ти не волиш јесен?<, питала је тужно.

>Није да је не волим, него после ње долази дуга и хладна зима и потребно је много новца за капуте, обућу, огрев. Зар ти волиш зиму? Знаш како дувају ветрови па све хучи.<

 >Да,да, знам. Овде је другачије хладно.<

            Куцање је прекинуло овај разговор. Комшија који се одао алкохолу продавао је свакодневно свој кућни инвенантар. Смешне цене је нудио само за који литар ракије.

>Не треба ми ништа од тога. Хвала ти. Врати то кући, знам колико сте се мучили да све то стекнете.<

>Боље узми ти него неко други. Заједно смо ишли у школу, знамо се. Касно је за промене.<

Девојчица је вирила и посматрала знаног комшију. Један од ретких који је није прекидао у игри, који јој је био драг и за ким би често дуго гледала питајући се зашто у његовим очима увек сија нека искра која је неописиво тужна а очи цакле, само што река не потече.

>Ви имате много тужне очи, као јесен.<

Човек се несрећно осмехну девојчици.

>Ти си раздрагана као пролеће. Хоћеш ти да купиш овај лустер за своју собу?<

>Хоћу.<, изненадила их је девојчица, >Али да Вам се очи разбистре.<

Ушла је у своју собу, узела уштеђевину и пружила комшији за фин, наранџаст лустер који се врти као ветрењача.

>Чудно, несвакидашње дете.<, одлазећи је прокоментарисао човек.

>Зашто си то урадила?<, питала ју је мајка.

>Из више разлога. Први и најважнији је што увек, кад ми одбијемо понуду оде код старе вештице и њој понуди. Она је толико зла да му и ту малу цену умањи и све покупи. Очи му постану још тужније. Рекла си да је јесен тужна. А други разлог је што овај лустер личи на јесен, а весео је. Мени јесен није тужна.<

Радосно је гледала своју куповину девојчица.

>То те неће угрејати кад дође зима.<, прокоментарисала је мајка, а и девојчица се задубила у необичан лустер замишљајући да је ветрењача.

Јесен је полако али сигурно одмицала. Предграђе је постајало све сивље, а девојчици је све више недостајала игра са лишћем. Мајка би јој увече причала бајке о сиромашној девојчици која нема огрев, ни вечеру за Нову годину и Божић, али је Деда Мраз и Божић Бата изненаде јер је лепо учила и слушала мајку.

>Та девојчица има пса?<

>Има.<

>Је л’ и он добија поклоне?<

>Да, много костију и лепо јастуче да има на чему да спава.<

>Дивно!<, пљескала је девојчица рукама.

Зима је у предграђу страшна. Налик осећајима у којима имамо слутњу да нешто језиво неће проћи.

>Мајка, опет си тужна а прошла је јесен. Хајде да правимо Снешка.<

Девојчици никад није сметало ни једно годишње доба, лош период, временски услови да ужива сама у својим играма у којима би само животињама дозвољавала да се придруже. Остала деца су јој се смејала, а она су њој била незанимљива. Нису се разумели. Најбоља другарица јој је била пас. Када је снег прекрио предграђе и наступио мраз у девојчицином дому је нестало огрева. Мајка, забринута, смишљала је шта да уради, а онда је дошао кошија трговац. Девојчица је отворила врата и видела га како држи млин за кафу и миксер.

>Извините, али то нам није потребно. Имате ли можда угаљ?<

>Уђи унутра, шта ти пада на памет?<, рекла јој је мајка.

>Извини, стварно нам не треба ништа од тога.<, рекла је девојчицина мајка комшији затворивши врата иза којих се чуло девојчицино добацивање.

>Треба нам угаљ!<

Човек се окренуо и отишао.

Девојчица је морала да слуша критике јер је изрекла  нешто што није требало, и овај пут.

За казну, није добила причу за лаку ноћ, а била је и сама љута јер се радовала белини снега јер јој је све било лепше од сивила.

Ноћ је била хладна. Кроз старе, дрвене прозорске оквире хуктање ветра је упорно продирало у све поре куће. Завеса је лелујала као да није унутра, већ споља. Пас је дрхтао, а камоли човек. Девојчица је била покривена планином јоргана.

>Да ли ти је хладно?<, питала ју је мајка.

Правила се да спава. У дечијој глави је размишљала како би Деда Мраз могао доћи раније, да донесе угаљ.

Није њој било хладно. Никад јој не би пало на памет да јој угаљ буде жеља. Знала је да њена мајка много воли да ложи ватру, тада је срећна. Ето зато.

Јутро није било ништа блаже од ноћи. Ветар није престајао да шиба предграђе, као по казни. Велики снежни налети су правили сметове а девојчица се веселила одласку у школу јер је волела да ломи залеђене баре и луле са кровова које би сисала јер није могла као у јесен да се плези комшијама и пије кишу. Отворила је врата а испред њих су стајале пуне канте угља.

>Знала сам, био је Деда Мраз! Ноћас сам га звала да дође раније, и чуо ме је.< Девојчица је гледала раздрагано мајко и отишла у школу. После неколико дана су откриле ко је Деда Мраз-пијани комшија трговац.

>Мени угаљ не треба. Џабе стоји у шупи. Дај сто динара данас и још сто који дан да не мислиш да је поклоњен, ако ти је тако лакше.<, рекао је комшија девојчициној мајци.

У суседном дворишту, налакћена на ограду, посматрале је канте са угљем баба за коју је девојчица веровала да је стара, зла вештица.

>Откуд ти угаљ кад јуче није излазио дим из оџака?<, питала је радознало зла вештица.

Није добила одговор па је поновила питање.

>Донео Деда Мраз! Знате ли ви ко је Деда Мраз? Не знате јер сте зли и целе године само седите у тој Вашој грозној, сивој кући која је пуна отпада које доносите са депоније. Вама Деда Мраз неће ништа донети. Ништа, јер нисте добри.<

Страшно разљућена девојчица није могла да се обузда и уђе у кућу, иако ју је мајка упорно звала.

>Ти си дете лудо! Не причају џабе да ниси сво своје. А и Деда Мраз не постоји, то те је мајка слагала.<

>Ако постоје зле вештице као Ви постоји и Деда Мраз!<, рекла јој је ушавши у кућу.

Ноћ је опет доносила ветар али је било огрева. Испричана бајка је била готова, бајка о Лепотици и звери. Омиљена девојчицина, коју је безброј пута чула али ју је увек изнова тражила.

>Да ли ти је хладно?<, питала ју је мајка.

>Не, није, али не зато што има угља већ зато што си ми испричала причу, уз њих се топлије спава.<

Ни после много година сивило није напуштало предграђе. Девојчица, већ зрела девојка, више не живи у њему. Враћа му се као одбегли ратник својој отаџбини. Нити може да га заборави, нити да му се заувек врати. Са зимом се сези приче о Деда Мразу који увек изненади сиромашну девојчицу. Одавно није чула причу за лаку ноћ. Зими не воли да обилази своју стару кућу. Научила је да се она налази у предграђу, а у предграђу је другачије хладно. Увек се нешто поквари или хучи кроз сећања и прозорске оквире. Зна да Деда Мраз не постоји, бар не као онај из детињства који испред прозора остави поклон. Сетила се приче о угљу и Деда Мразу. Дуго је веровала да је комшија познавао Деда Мраза. Прошетала је улицом и упитала суседа шта је са комшијом са угла, да ли је и даље на лечењу.

>Онај пијандура? Е одавно се он не лечи. Одапео! Има више од годину дана. Више нема ко да продају буд-зашто.<

Била је тужна. Тужна као мајчина јесен. И Деда Мраз је умро. Па докле!? Сви ликови детињства, све илузије, као да морају да се разјасне и убоду дубоко својом иглом истине уверавајући да су играчке обичне крпене лутке, а људи умирућа јесен. Потекла је река из очију, није се дала обуздати. Излила се страшно из свог корита. Оплакивала је своје детињство и све умрле ликове који су вредели на сцени предграђа. Зла вештица је још жива. На ту се помисао насмејала. Написала је свом прегдрађу:

>Живот је бајка. Али, као и свака, чак и оне које памтимо као успаванке, има лоше и тешке догађаје, ликове, поступке. Живот је бајка. Само кад нас опрљи  туга док храбро лутамо прашумама детињства и успомена схватимо да неки печати никад не избледе. Не тугуј девојчице. Они који су на небу спокојни су. Ми им својим немирима реметимо мир. Ти си својим одласком постала неодвојиви део предграђа где год била...<

Стресла се. Било је неописиво хладно. Ваљда зато што је у предграђу стварно другачије хладно...

21. децембар 2010.

У предграђу, Смедерево