(prikaz i doživljaj romana FORWARD, Slobodana Vladušića)
Uporno sam tražila tekstove >Pavićevo da<, >Strah od čitanja< i >Ništa ili o autošovinizmu<. Na blogu ih više nema ili sam još jednom pokazala svoje (ne)naklonosti prema modernim načinima komunikacije. Bilo kako bilo, pomenute tekstove sam želela još jednom da pročitam kako bih beleške sa papira koje sam (kako kaže banalna poslovica, a većina je takvih) nosila iz grada u grad kao kurva kopile. Dobro je što se knjige još uvek štampaju, kako ne bih doživela isto i sa romanom. Nadam se da nije došlo do brisanja sebe ili da rukopisi ipak gore. Moja skromna kritika biće više sećanje nego konkretan uvid, jer ne raspolažem materijalom u potpunosti.
Neustrašiva pred knjigom, spremna za nova prijateljstva sa istom, ali na oprezu od praznih priča, loših ljudi, sladunjavih pouka i poruka, krenula sam s upoznavanjem Forwarda. Bilo je teško i neizvesno ugovoriti vreme, susret i mesto, jer cena je bila bajkovita s obzirom na večnu studentsku oskudicu!
Ta oskudica nije donosila povoljne prilike za prisvajanje pomenutog naslova. Kad god bih ušla u knjižaru samo bih se rukovala sa ovom knjigom.
Ipak, rođendani ne donose samo godinu više i podsetnik o prolaznosti, ponekad, ali retko, neko poklon i naslov koji je slavljenik želeo. Tako je Forward upoznao moje ruke, oči. Onda sam i ja počela da upoznajem njegovu unutrašnjost. Spoljašnjost je bila izvikana na popularnoj globalnoj mreži, pa i nisam želela mnogo da joj se posvećujem.
Iako pri kraju romana, citiraću rečenicu kojom bih počela svoje vidjenje Forwarda:
>Zlato je uvek tu zakopano duboko u zemlji ili ga treba otkriti i do njega tek stići, kao do neke fatamorgane grada u pustinji, omame ili slutnje onoga ko stalno nešto traži.<
Neustrasivi druželjubivi knjigoljubac se pretvorio u bojažljivu i sumnjičavu pitalicu, a onda sam se setila: >To je stil! Taj isti lik je istim stilom predavao 20. vek, istina je da čitanje i slusanje pružaju drugačiju viziju, ali je dobro znati s kim se ima posla!<
Naizgled jednostavnim stilom, obradom modernih dogadjaja i radnji, bliskim motivima i temama za široke narodne mase, čak iznenadjujuće fleksibilno, a nametljivo likovi se pojavljuju, traju i nestaju. Kroz te likove se otkriva i sentimentalnost, koju pisac izričito negira u sopstvenom kontekstu stvaranja i razumevanja. Ipak, nikako se ne može poreći da je jedan od likova slučajno dobio ime Boža. Sam pisac ima nadimak Boža. Ne znam da li je i nastavak imena pomenutog lika u vezi sa piscem ali emocija postoji.
Slika Forwarda ne prikazuje priču u kojoj su emocije na tronu. Forward slika one koje ne znaju šta predstavlja tron, one koji ne znaju za boje i vrednosti, otkriva sasvim do surove golotinje koja nema punoću oblika i smisla već samo prazninu koja opterecuje i iz te opterećenosti nastaje priča.
Kako praznina da ispuni vise od 300 stranica? Kako praznina da optereti bilo koga I da stvori nešto? Odgovor nije tesko naći samo ako si veran tragač, jer u gotovo svim tekstovima, kao i u romanu Forward, Slobodan Vladušić trazi zlato koje je očigledno veoma duboko. Jedan od odgovora se može naći i u tekstu >Pavićevo da<:
>Umesto tog namenjenog provincijalizma u kome bi srpskim piscima pripala uloga da srpsku kulturu indetifikuju sa srpskom politikom, Pavić je pokušao da ovu prvu zaštiti od ove druge.< Slična situacija je i sa Vladušićem; uloge, mesta i po koji pojam se malo menjaju. Kao i Pavić, Vladušić brani iste vetrenjače, ali kao da ima više posrnulih koji napadaju nešto što se ne da srušiti. Vladušić štiti književnost od onih koji je ne poznaju, od onih koji ne čitaju. Upravo taj i takav svet Vladušić predstavlja u svom romanu. Svet koji ne poznaje i ne zna za etiku, umetnost, moral... Koji od provincijalizma ne može pobeći jer ona strana kojoj hitaju junaci Forwarda nikako se ne da označiti individualnom.
>Zlato je uvek tu zakopano duboko u zemlji ili ga treba otkriti i do njega tek stići, kao do neke fatamorgane grada u pustinji, omame ili slutnje onoga ko stalno nešto traži.<
Neustrasivi druželjubivi knjigoljubac se pretvorio u bojažljivu i sumnjičavu pitalicu, a onda sam se setila: >To je stil! Taj isti lik je istim stilom predavao 20. vek, istina je da čitanje i slusanje pružaju drugačiju viziju, ali je dobro znati s kim se ima posla!<
Naizgled jednostavnim stilom, obradom modernih dogadjaja i radnji, bliskim motivima i temama za široke narodne mase, čak iznenadjujuće fleksibilno, a nametljivo likovi se pojavljuju, traju i nestaju. Kroz te likove se otkriva i sentimentalnost, koju pisac izričito negira u sopstvenom kontekstu stvaranja i razumevanja. Ipak, nikako se ne može poreći da je jedan od likova slučajno dobio ime Boža. Sam pisac ima nadimak Boža. Ne znam da li je i nastavak imena pomenutog lika u vezi sa piscem ali emocija postoji.
Slika Forwarda ne prikazuje priču u kojoj su emocije na tronu. Forward slika one koje ne znaju šta predstavlja tron, one koji ne znaju za boje i vrednosti, otkriva sasvim do surove golotinje koja nema punoću oblika i smisla već samo prazninu koja opterecuje i iz te opterećenosti nastaje priča.
Kako praznina da ispuni vise od 300 stranica? Kako praznina da optereti bilo koga I da stvori nešto? Odgovor nije tesko naći samo ako si veran tragač, jer u gotovo svim tekstovima, kao i u romanu Forward, Slobodan Vladušić trazi zlato koje je očigledno veoma duboko. Jedan od odgovora se može naći i u tekstu >Pavićevo da<:
>Umesto tog namenjenog provincijalizma u kome bi srpskim piscima pripala uloga da srpsku kulturu indetifikuju sa srpskom politikom, Pavić je pokušao da ovu prvu zaštiti od ove druge.< Slična situacija je i sa Vladušićem; uloge, mesta i po koji pojam se malo menjaju. Kao i Pavić, Vladušić brani iste vetrenjače, ali kao da ima više posrnulih koji napadaju nešto što se ne da srušiti. Vladušić štiti književnost od onih koji je ne poznaju, od onih koji ne čitaju. Upravo taj i takav svet Vladušić predstavlja u svom romanu. Svet koji ne poznaje i ne zna za etiku, umetnost, moral... Koji od provincijalizma ne može pobeći jer ona strana kojoj hitaju junaci Forwarda nikako se ne da označiti individualnom.
Vladušić ne trazi srodnog sagovornika. Ne identifikuje ni sebe kao pisca, ni mogućnost za komunikacijom. Ne nada se da ce naći nekog ko razume ispričanu priču, surovo svestan da je malo onih koji slušaju priče, a još manje onih koji ih čitaju. Ne očekuje ga, ali ako se pojavi označiće ga lepim čudom. Jer:
>Srbija će postati životinjska farma sa koje će se mlađem, a nešto kvalitetnijem genetskom materijalu biti dozvoljeno da postanu ljudi, ali negde drugde, ne ovde, ostalima će i pomije biti dovoljne.<
Upravo te pomije izviru iz pera u kome nema više pitanja-samo pregršt odgovora na situaciju koja okružuje stvaraoca. Taj stvaralac je svestan u kakvom se društvu nalazi, ali i istine da nije samo njegova zemlja obor. I ko je ustvari taj Vladušić koji se ne pita već odgovorom konstatuje stvarnost?! Od kud usud da jedan od glavnih likova (ako takvi još postoje) bude kamera? Od kud tolika potreba za književnošću i pisanjem o nečemu o kome skoro više niko ne govori?
> Početkom 20. veka ova država je imala svest o jednom porazu iz 1389. jer je iz tog poraza gradila svest o sebi kao o nečemu.<
Takvu svest ne poseduje pisac Forwarda. Njegova recepcija je bliža Pavićevoj zaštitničkoj ulozi, ali na svoj indentičan način, da nije tako ne bi ni bio pisac.
>Srbija će postati životinjska farma sa koje će se mlađem, a nešto kvalitetnijem genetskom materijalu biti dozvoljeno da postanu ljudi, ali negde drugde, ne ovde, ostalima će i pomije biti dovoljne.<
Upravo te pomije izviru iz pera u kome nema više pitanja-samo pregršt odgovora na situaciju koja okružuje stvaraoca. Taj stvaralac je svestan u kakvom se društvu nalazi, ali i istine da nije samo njegova zemlja obor. I ko je ustvari taj Vladušić koji se ne pita već odgovorom konstatuje stvarnost?! Od kud usud da jedan od glavnih likova (ako takvi još postoje) bude kamera? Od kud tolika potreba za književnošću i pisanjem o nečemu o kome skoro više niko ne govori?
> Početkom 20. veka ova država je imala svest o jednom porazu iz 1389. jer je iz tog poraza gradila svest o sebi kao o nečemu.<
Takvu svest ne poseduje pisac Forwarda. Njegova recepcija je bliža Pavićevoj zaštitničkoj ulozi, ali na svoj indentičan način, da nije tako ne bi ni bio pisac.
Onaj strah sa početka čitanja se sasvim izgubio. Pošto je Forward krimi roman, označen tako od strane stvaraoca, i čitaoci učestvuju u otkrivanju, a sve je samo odlična kamuflaža! Za one koji pisca poznaju i kao predavača setiće se da se takvim trikovima služi i na predavanjima! Ako vam neko sasvim jednostavno, skoro jezikom ulice, ali nalik Bodlerovim šetnjama, prenese stvarnost, pomisliće te da to i nije stvarnost, da je to piščeva mistifikacija. Ili ako vam deluje previše jasno i lako pomislićete: >Ovaj je budala, trabunja, to sam mogao i ja!<
Priče od davnina! Uvek su tudji postupci pogrešni, mi bismo umeli da dajemo sudbonosne golove i brišemo pogrešne, tudje naravno, poteze, samo što nemamo lopte i gumice!
Ovde imamo nekog ko sigurno nije trabunjao! Čija je kamuflaža, za one koji ne umeju da traže, duboko zakopano zlato, sigurno uspela i čiji jedini strah ujedno i leži u ideji, a ona se krije u bojazni da ne postanemo Orvelova Farma, a i ako smo postali da ne odustanemo od traganja nikad sasvim istraženog sveta koji svako od nas drukčije vidi.
Ovo su samo neki od ključeva koji otključavaju delove Forwarda. Ostale ću sačuvati za sebe i neko novo čitanje bez oskudice i straha!
Priče od davnina! Uvek su tudji postupci pogrešni, mi bismo umeli da dajemo sudbonosne golove i brišemo pogrešne, tudje naravno, poteze, samo što nemamo lopte i gumice!
Ovde imamo nekog ko sigurno nije trabunjao! Čija je kamuflaža, za one koji ne umeju da traže, duboko zakopano zlato, sigurno uspela i čiji jedini strah ujedno i leži u ideji, a ona se krije u bojazni da ne postanemo Orvelova Farma, a i ako smo postali da ne odustanemo od traganja nikad sasvim istraženog sveta koji svako od nas drukčije vidi.
Ovo su samo neki od ključeva koji otključavaju delove Forwarda. Ostale ću sačuvati za sebe i neko novo čitanje bez oskudice i straha!
P.S. >Duvanje nosa je radnja koja ne postoji ni u filmovima, ni u pričama, ni u vicevima.< Ne bih se složila! U crtanim filmovima često nailazimo na scenu gde maramica od silnog duvanja nosa lebdi i vijori se poput zavese na promaji, a ta scena je česta parodija u filmovima i stripovima.
Ivana Stojić
7.oktobar 2010. Beograd
