>Опет су ти се
смежурали прсти?<
>Да! Ако може Гилберту Грејпу, зашто не би и мени?!<
>Он је ретардиран, а ни ти ниси далеко чим тражиш
сличност са таквим јунацима и остајеш у кади сатима.<
>Он није ретардиран, већ несхваћен. Пипни како су
меки. Личе на згужвану свилу, или на наборане псеће уши. Хи, псеће уши.<
Такви дијалози су били чести.
Девојчица из предграђа је сате проводила у купатилу које је више личило на
ратно скровиште за паразите, али је ипак функционисало као просторија у којој
су се обављале потребе у вези са личном хигијеном. Њој није сметала пијавица,
паук, помало се гадила стонога јер су гмизале попут змија, стварале су јој
мучнину, али би под млазом воде заборавила на сталне посетиоце свог купатила. У
лето би се смејала провирујући кроз пукотине зида. Дивила се призору који је
посматрала кроз прозор који је настао због недостатка цигле у зиду. Кроз тај
прозор је могла, купајући се, да посматра возове. У зиму би запушавала отвор
новинама и крпама јер би јак ветар фијукао застрашујуће ударајући по голом
телу. Заборављала би на тај амбијент под хладним тушем или у топлој купки.
Свесна свог недостатка слуха, певала би из свег гласа, импровизујући мелодије
за песме које би учила из читанке или неки цитат из цртаног филма. У тим
тренуцима цела кућа би личила на зачаран, оронуо дворац у који се уселила
безбрижност.
>Опет си се купала?<
>Аха, замисли, а није недеља!
Хи, хи, хи...<
Смејала би се препричавајући како се као девојчица (а
мислила је да је одрасла) чудила деци коју
су родитељи купали само недељом после >Нинџа Корњача<. Она би се сама купала чекајући, сва свечана, нову
епизоду >Мутанта<. Више није било
цртане серије, али је њена љубав према купању остала. Из периода >Нинџа Корњача< сећала и првих школских дана
и ужаснутог окрића становника на људској глави. Помињање ваши у њој би будило
смех, али у детињој души би владао велики стид. Истина, тада је цела школа била
>Вашкоград<, али би њена срамота била
већа од туђе и никад није престала да носи у себи тај белег. Није прерасла тај
догађај и чињеницу да је и она, као и остала деца, имала вашке. Морала је увек
да буде чистија, миришљавија, сјајније косе, ружичастијих ноктију, пријатнијег
мириса од осталих. То је био њен задатак себи. Није се стидела да другаре
доведе у свој зачаран дворац са пукотинама у зиду и сталним посетиоцима, али је
свој недостатак надокнађивала дечијом задивљеношћу и чуђењем да јој није
досадно да свакодневно пере косу и себи дозволи купање и данима када нема >Нинџа Корњача<.
И током одрастања
је сачувала своје навике. Поистовећивала се са
Гилбертом Грејпом, његовом смежураношћу коже и са несхваћеношћу од
стране света у којем је живео. Дворац је све више тонуо у своје сиромаштво,
купатило је било још веће састајалиште гмазова, сећање на вашке се није губило,
али се догодило нешто необично. У комшилук се доселила скоро сасвим слепа
девојка. Осим што није могла да гледа >Нинџа Корњаче<, себи је дозвољавала да прескочи по коју недељу
дружења са водом. Њено купатило је било опремљено као и сва уобичајена
купатила, само што није имао ко да га користи.
Често би певајући
и скачући по свом купатилу девојчица маштала како су око ње уместо хладног и
голог бетона шарене плочице на којима су нацртани возови, пољане, небо. Маштала
је како јој није потребан отвор кроз зид да то види, већ на креативно осликаним
плочицама налази пејзаж на који се толико навикла, посматрајући га док се купа.
Тргла би се, престала да пева и помислила како њена нова сусетка све то не може
да види. Осетила би чудну збуњеност помешану са тугом при помисли да неко нема
могућност да види шарене пољане и небо, не може бројати теретне вагоне попут
стоноге. Често је размишљала о својој новој познаници и питала би се како она
замишља природу, животиње, даљине, како разликује боје. Како уопште слепи људи
сањају? Понекад би пажљиво, трудећи да је не повреди, постављала по које од тих
или сличних питања, али никад не би добијала прецизан одговор. Слабовидој
девојци ова питања нису тешко падала. Мало вида које је поседовала у једном оку
користила је да примети сваки детаљ, конкретније-недостатке. Осим што би
примећивала пијавице и слично друштво, не би јој промакли ни смежурани прсти,
флека на тепиху, упорни отисак влаге. Остали чести гости те куће не би помињали
недостатке и вишкове који су били непожељни, али би девојка која не види све то
уочавала и гласно коментарисала. Иритирајуће! Због таквих прича постала је непожељни гост
утонулог дворца чијем најмлађем становнику утонуће није толико сметало да се
купа певајући без слуха и уживајући у песми и погледу кроз пукотине на зиду. Умела
је храбро да подноси коментаре своје комшинице. Није јој то узимала за зло.
Када би ова претерала девојчица би је смело прекидала:
>Све приметиш, а ниси приметила моју нову књигу.<
Или:
>Eто, исту флеку си
поменула и прошли пут, а ниси обратила пажњу мој нови јастук на који си управо
села.< Тако би
девојчица ућуткала пакост свог посетиоца и наставила да верује у своју
безбрижност.
Као што идеалиста
тражи нови идеал да га чаробном причом учини великим и задиви друге, тако и
људи попут девојке без вида не покушавају да нађу трачак светлости већ у свом
сивилу тону и још теже тамнило и бездан.
Возови и дани су
се смењивали. Догађаји, тачније једна реченица девојчици која је свеже окупана
легла у своју нежну постељу није дала да маштајући усни. Превртала се, бројала
овце, певушила, терала лоше мисли од себе. Смишљала је нове акорде без смисла и
реда, али безуспешно.
>Зашто на спаваш? Шта је било? Окрећеш се као да те
неко јури. Имаш ли нешто да ми кажеш?<, питала ју је мајка увидевши да је дете узрујано
лежало у кревету, не могавши да заспи.
>Не, само не могу да заспим.<
>Окупала си се. Шта је други узрок да не сањаш
спокојно? Нека ружна реч? То су разлози твојих брига. Хајде, реци ми. Ко те је изазвао на двобој у коме се
увек бориш против тешких речи, речима које нико не жели да чује?<
>Тај двобој не би био равноправан. Ма пусти ме да
спавам!<
>Нећеш заспати док се сама не избориш са тим речима
које су те потресле. Нешто ти је нова другарица рекла. Не брини мила, имаћемо и
ми купатило са плочицама. Она тако жели да ти каже да има нешто што ти немаш.
Мораш то да разумеш. То је страшно!<
>Знам ја све то. Нисам толики занесењак ни двојник Гилберта Грејпа. Лаку ноћ!<
Љута што се открила
пред мајком, девојчица тек сада није могла да заспи. Није желела да подели
немир који јој није дао сна. Опет би јој наденули синониме за особењака,
наивчину, сањалицу, маштара, занесењака. Она је била озбиљна и велика, нимало
занесена, осим кад се купа и броји вагоне теретних стонога који никад немају
конструкцију од стотину (пристала би и да се локомотива рачуна).
>Мајка, спаваш ли?<
>Спавам.<
>Стварно?<
>Стварно, ваљда чујеш. Хи, хи, хи!<
>Ја не верујем да људи сањају црно-бело.<
>Зашто не верујеш кад је доказано?<
>Ја увек сањам у боји! Данас сам питала М како сања.
Ништа конретно ми није одговорила. Немој да ме прекидаш. Знам да не уме да
дефинише. Питала сам је, када би добила могућност да нешто не мора да ради што
ради, или да нешто има што нема, шта би пожелела. Знаш ли шта је одговорила.<
>Шта?<
>Шта мислиш?<
>Не знам. Свако од нас различито жели.<
>Али мајка, она ми је рекла да би волела да измисле
пилулу за купање. Попијеш је, и окупан си. Замисли! Није пожелела вид, не жели
да види боје, ни зраке сунца који се пробијају и кроз најмање пукотине наших
зидова. Она жели пилулу за купање! Нека сам ретардирана као Гилберт Грејп, мада
тврдим да он није ретардиран, и нека сам занесени идеалиста, али ја то не
схватам.<
>Шта си јој рекла на то?<
>Ништа. Ћутала сам. Као да сам нема, а не она слепа. Нисам
знала шта да кажем. Она је ћутање прекинула реторичким питањем:
>Ти би желела купатило као што је моје.<<
>А шта си јој рекла на то?<
>Рекла сам да имам најоригоналније купатило на свету,
и да имам много жеља које ће остварити и без пилуле.<
>Дођи поред мајке, паметна главо. Лези ту. Дивно
миришеш!<
>Знам. Лаку ноћ!<
>Лаку ноћ!<
>Мајка, спаваш ли?<
>Аха.<
>Стварно?<
>Стварно.<
>Чујем. Шта би ти пожелела?<
>Купатило. Шарено купатило за моје девојчице.<
>То је глупо пожелети. Знаш ли шта бих ја?<
>Шта?<
>Да никад не сањам црно-бело!<
Ивана Стојић
16.-17. октобар
2009.
У Новом Саду
Sve se dešava s jednim ciljem,
