ili SVAKO IMA SVOJU DIJAGNOZU
Prvi put sam počela da razmišljam o smrti spremajući svetsku, čitajući Ep o Gilgamešu. Tada sam poželela da nađem travu koje se dočepala zmija, a Gilgameš ostao praznih ruku. Uz Gilgameša sam naučila kako da doživljavam prijateljstvo, kao I uz Selimovićevog Hasana I Ahmeda, ali I da je naša poseta na zemlji jedno neminovno smenjivanje kontrasta, drama, metafora.
Danas su mi se dogodila 3 događaja koja su se odvijala gradacijskim tokom.
Šetamo Andi I ja I pričamo kako je lep dan I sunce divno greje, kad se stvori neka žena I počne da mi priča kako se baš tu ne šetaju kučići jer oni tu čiste I puno je govana (ona je tako rekla, izvinjavam se). Gledala je u Andija kao u smrtnog neprijatelja. Odgovorila sam joj da tu ima mnogo pasa lutalica I da će to biti tako I bez mog psa, a da neko čisti ne bi bilo toliko smeća. Okrenula sam se I rekla Andiju da idemo, a ta osoba je dodala da je ne shvatim pogrešno, dodala sam da nemam šta ja nju da shvatam.
Nedaleko na klupici u razrušenom parku sedela je tetka Sneža koja ima Medu. Tako smo se I upoznale u susretima šetajući ljubimce.
“ Vidiš Ivana, celo igralište polomili, isčupali betonske klupe. Koji je to jad I srdzba u čoveku da tako nešto uradi. Sve više omladine je nasilno, mada je I država kriva”
Istina, noć pre toga čula se galama sa igrlašta. Jutro je pokazalo I dela iz noći. Klackalice polomljene na pola I stavljene na klupu, od 7 ljuljaški samo jedna u funkciji I to sa nesnosnim škripanjem.
Sedim tako sa tom ženom I dva psa I mislim, žmirkajući od sunca, po kozna koji put isto. I stari I mladi više ruše nego što stvaraju. Vlada neko opšte nezadovoljstvo, letargija, lenjost. Dijagnoza današnjice zove se depresija. Kako se sa kim vidim svi nešto kukaju, žale se, jadikuju nad svojom sudbinom I psuju Srbiju I sve po redu, a kao višnjica na torti ti monolozi se završavaju ispovešću “ Znaš, dugo sam u depresiji” Čuješ jednom, drugi put, peti put, onda sam pomislila da se neko šali sa mnom pa u dogovoru svi padaju u tu depresija, al jok, nema šale, dijagnoza današnjice se tako zove. I tako Aca ( za one koji ne znaju to je jedan zgodan gitarista, uzgred izabranik srca mog) kao I svaku glupost koju cuje I uzme neki pojam za lokane komedijašluke baš neku često pominjanu reč. Bilo je raznih priča, ali sad kad nešto ne ide, ili ide, kad se neko smeje ili priča , on prekine I pita ne birajuci ni mesto, ni vreme ni ljude
“Da li si ti u depresiji?”
Bude to nama smešno, ali ni malo nije smešno kad ti neko od 25.godina priča kako ne vidi svrhu života I kako je u dubokoj depresiji. U početku sam pričala priče koje su meni sasvim realne I ja tako primenjujem svoju stvarnost, I govorila da je suština u nama I kako sve rađamo I puštamo iz glave, ali onda sam označena kao nepopravljivi idealista koji nosom para oblake jer sanja dok prelazi ulicu, neko koga ne pitaju ni da li je dobro, ni da li je loše jer ja nemam probleme(a niko ne pita što Andi traži devojku, jadničak nikako da je nađe) I problem sa plivanjem, a o snovima se tek ne priča, to se ja zamlaćujem, lakrdijaška posla. E onda se desilo čudo I lakrdijaš je okrenuo list za prijatelje, poznanike, I ostale kategorije u kojima uvek ima neko sa dijagnozom današnjice. I kažem ja, ja nemam probleme, ne padam u depresiju I zato ne mogu da pričam o tome, kad prođe onda će da se družimo, a do tad živi bili. Pre neki dan sam jednom drugu rekla da ja ne znam šta je depresija ni duboka ni plitka, ali da su me već udavili sa tom dijagnozom I nek izmisle nešto novo. Naravno uvredio se. kad sam rekla da znam šta je život I da je to moja dijagnoza, opet se uvredio. Šta ja sad tu da radim, bar da izmisli jedan nešto drugo, pa da prekine lanac, no vratimo se na danšnji dan.
Spremila sam se da odem do Kolarca, to je moj drug bez dijagnoze, na neko predavanje. Lepo prolećno veče. Ispratili me Andi I Aca, rekli mi da ličim na Strumfa zbog plavih čarapa I da se lepo provedem. Dečaci sreće.
U 65.ili ne možeš da dišeš I stojiš na jednoj nozi ili nema nikog, prazan bus. Kad u busu neki dekica ide od sedišta do sedišta , zagleda putnike I kao prorok im priča. Neki mu se smeju, neki ga zapitkuju, neki okreću glavu, neki se svađaju ako im se ne svidi šta im je rekao, a ni on ne ostaje dužan. Dođe do mene, pa mi se unese u lice I kaže:
“Mislila si da ćeš da mi promakneš. Sve ja vidim, posebno takve lepojke. Znam ja tebe, imaš ono kerče, pa trčkarate po ceo dan, više ono šeta tebe nego ti njega.”
Taman sam pomislila da će da mi napadne Andija , a ja da napadnem njega jer mi je više dosta ljudi(nazovimo ih tako) kojima smetaju tuđe životinje jer postoje, kad dekica nastavi
“Slatko ti to kerče, nego bolje da šetaš nekog momka . Mnogo si lepa, kerče će samo da šeta. Je l ti rekao neko koliko si lepa?”
Pocrvenela sam od glave do pete, nisam bila Strumf nego Crvenkapa, a u busu nekoliko ljudi, smeškaju se dekici I pitanjima, a on opet pita
“ Pa je l ti rekao neko, kaži.” Uporan deda.
“ Reklo mi moje kerče” kažem mu ja.
“ Ti sa mnom malo sprdaš, nije to lepo, ako ti niko nije rekao ja ću da ti kažem, iskoristi to sto imaš”
Izađem ja kod Politike. Deda osta u busu I kao maše I preti mi da mislim, stavlja prst na čelo, pa opet preti, I ode mašući, mašem I ja, šta ću. Uđem u trolu, prođe pozorište, prodavci cveća. U nekom modernom restoranu tik uz izlog devojka je tako jako privukla momka k sebi I počela da ga ljubi, nije se opirao. Studenski park I dalje u radovima. Stane trola. Izađem. Zakoračim na relativno nov pločnik, sasvim ravan. I nešto se desi, ne znam šta. Padnem. Svom snagom padnem na kolena ispred trole. Osetim jak bol u kolenima, čujem smeh, okrenem se I vidim trolu koja ide ka meni, a kolena kao da su se zakucala za beton. Tada mi je u trenutku prošlo kroz glavu hiljadu stvari, lica, predela, pesama… Kolarčeva zadužbina I one stepenice kojima volim da se penjem polako kako bih upila svaki stepenik. Sunce. Studenski park. Dada, koja mi priča kako me je sanjala da pravim put od skoljki. Aca sa šeširom I Andi koji traži devojku. Onaj deda, ona žena, polomljene klackalice I ljuljaške I opet sunce, pomislila sam ruski I standardni, a pred očima mi je igrala ogromna naradzasta trola 41.mislim. pritrčala je neka devojka I podigla me. Pružila mi ruku, a ja sam je tako jako stegla da je prebledela. Valjda je shvatila koliko sam se uplašila. Osetila sam drhtavicu I videla trolu koja je pravila luk odlazeći svojim putem, hvala Bogu ne preko mene.
Uvek sam mislila da su te priče u kojim iskrsne ceo život u nekoliko sekundi preuveličavanje. I uvek se sebi smejem kad se prisećam sebe kako plačem. I sad mi je smšno, to verovatno nije depresija. Plakala sam u putu ka stanu I smejala se jer nisam otišla na Kolarac, a I po ko zna koji put pomislila koliko ljudi ne cene život. Ne umeju da vole trenutak, neće da ga vole. Ni sebe, ni druge, ni svet, ni svetlost,, pločnike, livade…
“ Mene da zgazi trola?” rekla sam Aci
“Rekao sam ti da Strumfovi ne idu na Kolarac” odgovorio je.
“ Ne bih je ja pustila” dodala sam kroz smeh I suze.
“ Ne sumnjam, raskomadala bi je kao I sve što se nađe na putu, a ne podržava čarobnu reč IDEALI “
Kolena mi I dalje bride, ali moje ruke se uvek dočekaju kako valja. U njima je sva moja snaga. Tek sad nemam namere da vas ubuđejum da depresija ne postoji, ni plitka ni duboka. Život nije ideal. Posebno ne kad te grde jer šetaš psa, kad ti se deda unosi kao neki prorok u lice, a odmah posle trola hoće da od tebe napravi palačinku. Ni moj današnji dan nije baš kako ga zamišljam dok šaram nebo maštom, ali je sasvim dobro živeti sad, istinski, maker I kolena bridela, Andi nesnosno cvili za ljubljenom, a ruke podrhtavaju, valjda od pomisli šta je moglo da se desi, a nije, a možda sam se prvi put susrela sa Gilgamešovom zmijom…nije me pokolebala u sve što verujem, nije mi donela depresiju, samo mi se vraćaju sve one slike ,a trola iza mene ide ka meni…
Nisam imala nameru nikog da prozivam ili uveravam u vrednost života, samo sam htela da kažem da je moja dijagnoza Život sam I da sam se prvi put uplašila da ga ne izgubim, jer ga cenim,volim, radujem mu se I bila bi velika šteta da se to dogodilo. Svako ima svoju dijanozu. Sutra idem na Kolarac, to je drug! Crven tepih čeka moja koračanja, nikako beton I nedovršen park.
Ivana Stojić
Tek pristigla sa betona, oguljenih kolena,a
od depresije ni traga, samo Andi koji neumorno skače
22.marta 2012. u Beogradu
